Д-ру Анти Старчевићу (Уздарје за пренемио дар)

Д-ру Анти Старчевићу *)

Уздарје за пренемио дар

(Полиместри)

Стан’ о старче клеветниче,

Антихристе праве благов’јести!

Стан’ крвниче брацке слоге

И народне св’јести!

Страшни тенче никад не виђени;

Мајком дослен никад не рођени! …

Који демон тебе штити

‘Нака клеветања,

Опадања,

Подметања,

Грдње и псовања? …

Грјешни старче! … Н’јесу Срби

“Накот” ни “пасмина”;

Но су народ и јунаци

Од давних давнина ….

Но су Срби народ врли,

Који с’ дичи оним кољем

На ком су им синови помрли;

Ка’ хришћанство што се дичи

Крстом Распетога

Спаситеља и Господа свога ….

Утекли су с турског коља,

Таман ка’ што кажеш;

Ал’ да су га заслужили -

Препогано лажеш …..

Утекли су Срби с коља,

Ал’ су своме роду

Сачували л’јепу вјеру

И златну слободу! -

Мјесто сузам трострукијем

Да облијеш лице,

Па да кунеш брацки раздор

И бездушне брацке зађевице,

Које су ни узрок гадна рата

Измеђ’  браће Срба и Хрвата;

Измеђ’  браће закавжене кобно,

Измеђ’  браће разбраћене злобно;

Ти, ка’ Тале пустом дреновином,

Лупаш, старче, из свих нарамница;

И вријеђаш братство и поштење,

Ка згранута вином пијаница. -

Вјеруј Анто! …. за “сјекиру”

Створене су само главе оне,

Које код нас сличну политику

Политици твојој гоне;

А не главе врсне браће,

Која прошла кроз ватру и гвожђе,

А њивила своје доморође,

И чувала олтар и огњиште

Гологруда презирући

Мучне муке и свако мучиште ….

А не главе зорне браће Срба,

Којим неће моћ занаго, Анте,

Никад злокрик  твог грла

Забашурит дјела неумрла;

Ни одузет, што им повјест сјајна

Златописом написала,

В’јековима сачувала! -

Само главе на еро скренуте

Расрбљују Србим Неманиће,

Краљевиће, храбре Обилиће;

Исто као, - кад би друге хтјеле

Хрватима разрватит злобно

Крешимире или Звонимире ….

Ал’ паметне и свијесне главе

Не јагме се око туђе славе;

Сваком пошту заслужену дају;

Што је чије, - сваком припознају ….

Брани своје;

Анте, - то је

Право и поштено:

Ал’ не вичи - и у туђе светиње не тичи!

Реци, старче - тако Бог и правда

Помогли ти - како право река’! …

Може ли се икад безочнија,

Немилија,

Или безбознија,

На св’јет ријеч испустити

И гнуснија хула изустити,

Која би се и с далека могла

Такмит с твојом пресрамотном хулом,

Изваљеној без свакога стида

На очиглед цијелога св’јета

Против дивном српскоме језику? ….

Вукодлаче **),

Паклењаче! ….

Није “свињски” језик српски,

Него језик - златни језик,

Језик вила пјевачица,

Језик ситних тамбурица,

Гибак,

Гладак,

Звучан,

Сладак,

Богат,

Једар,

Кр’јепак,

Ведар,

Језик славе,  језик срца,

Ка’ Омиров и Анакреонтов,

У којем се сваки узор зрца -

Треба ли му да се вине;

Деси ли се да загрми;

Он је муња и гром жив;

Пригне ли се: - умиљато

Најњежнији бере цв’јет;

А када се поисправи:

Његов ти је б’јели св’јет. -

Са врх главе до дно пете

Човјек сав претрне,

Кад ти слуша грдње клете

И осваде црне ….

Ками! тијем ти користиш

Славном роду Хрвацкоме….

Не, - о старче, него палиш

Тамњан врага пакленоме! ….

А да којим другијем језиком,

До језика браће своје,

Не зборите,

Не пишете,

Ти и друге скутоноше твоје? -

У зјеницу једну дирнеш -

Осјети и друга;

Ружиш брата - сам се ружиш -

Руглом тога руга;

Пљунеш, брајне, изнад себе -

На образ ти пада;

Пос’јечеш ли прст ма који -

Ц’јела рука страда. -

Ох! мој Анте мучни главом;

Сједа глава за лудила није;

Мућни главом - доба су ти, старче;

Ум прикупи па дозови памет,

Те с’ отреси рђе и поганства! …

Виђи јадан, налет  те не снаша’.

Да и Срби и Хрвати

Н’јесу друго него тужне жртве

Туђе злобе и туђег тирјанства! ….

Док ти куле по небу извијаш,

-И нов Икар - у зрак се одвијаш;

Наше куће у пламену горе;

Наше куће до земље се оре….

Страшне јаме злотвори нам дубу,

И немило за косе нас скубу,

Стисло за врат, - не даду ни квркнут;

Хтјели би нас једним душком сркнут;

Хтјели би нас те отровне змије

Истурити из књиге народа,

Ка’ да никад ни било нас није. -

Малени смо - а сиромаси смо;

Ситне сламке вјетрим на ударцу;

Само љубав,

Братство, склад;

Могу од нас отиснути

Напаст, б’једу,

Пораз,  јад. -

Преслаба је узданица

“Старо право”- када

Јача рука с њиме дрма,

С њим по ћефу влада;

Тек за оно - у шакама

Нашијема што је,

См’јемо данас устврдити:

“Ово ми је моје! ….”

А ић’ смисљат бајне краљевине

Без у руци моћи ичесове,

-Мајчин сине алал ти сједине -

То се правим  “умоболом” зове! -

Хајд’ покај се, гријешниче стари! ….

Глас просвете љубави небеске

Љубав узлом савршенства зове;

А тај уза људског савршенства

Крши ропске најтврђе окове….

Дед’,  Антуне, уз љубав приони;

Злобну вражду у бестрвље гони;

Љубав  “ловор”- вражда тече  “клетву”,

Као своју презаслужну жетву! -

Хајд’ покај се! … А кајмо се, кајмо

И сви с тобом, - који смо ка’ и ти

Завитљали главом у безглавља:

Те се паски пазимо,

И светиње најсветије

Једни другим газимо,

Као да смо једни

Ескимези, а други Кинези,

А не присна браћа

И ка’ да нам подједнако

Н’јесу света прастара имена?!...

Кај се, Анте; - а и сви се кајмо!...

Па се кривом браћом припознајмо!...

Времена су и знамења

Озбиљна и тешка:

С час до часа може настат

Невоља витешка;

Осваклен се небо мрачи,

Олујина освуд пр’јети;

Никог - до нас - пријед не би

Могла јама прождр’јети;

Ако муња било одкуд плане,

Ако вулкан бљуват ватру стане!...

Аох! да нас у нескладу

То затече доба:

Вај! ко би нас тад сачува

Од вјечита гроба!?...

Бог и свијет гледају нас;

На зазор смо сваком,

Ко год види нас у ‘наком

Спору преопаком.

Бога, св’јета људи, себе

Срамујмо се, - ил’ се кајмо;

А нипошто не ухвајмо,

Да буд’ када било,

Неће пов’јест предате потомству

Данданашњу пакост, ништавило

Сваке злице, - која

У народној ствари,

Мјесто огањ да тули и гаси,

Она  јаче дира га и јари. -

Хоће пов’јест без милости, Анте,

Ожигосат клетвом и срамотом

Све и циглог, - који бруку збија,

Гадну бруку с народном работом….

Кај’мо с’  даклен, - да се не кајемо;

Кад се кајат већ не узмогнемо!...

*)Изјављујем у напријед, да одговарати нећу на ма чије страначке нападаје ради ове пјесме, коју ми је из њедара изазвала сама најискренија љубав према части и поносу народном.

**) Овако се је изразио о Старчевићу један мој врсни пријатељ из Далмације, Хрват, пошто је прошастога љета виђео и познао Старога у Загребу. -

Котор, У јануару  1892.

Ј. Сундечић

Глас Црногорца  25-I-1892.