Славна смрт сердара Тура Пламенца

Славна смрт сердара Тура Пламенца

(Уломак из Црногорско-турског рата од год. 1862.)

Турска сила навалила

Црне Горе на тиморе,

За које се Црногорци

К'о за свете храме боре,

Да их душман не оскврни,

Душман злобни, душман црни! –

Против десет један стоји,

Па с те силе још не боји;

Heг' јунаштвом силу срета,

Њој задаје триста бједа,

И слободу - благо свјета –

Клетим ногам'тлачит не да....

Ох слободу! - тисућ пута

Сву у крви окупану,

И из циглог овог кута

Словенскога непрогнату.

У том боју страшну весма

Премучати несмје пјесма,

Чин јуначки вр'један славе

Што учини мрки лаве:

А на углед своме роду

Да га сјећа с каквом части

Борцу треба увјек пасти,

За крст часни и слободу. –

Припрема се сила пуста,

Да кано ти туча густа

Груне на то

Врло јато

Соколова

Од вјекова

Што на Грабу*) кланце чува,

Хаметице да их згрува. –

Мирко соко над соколим’

Пази силу, птице реда

По стјенама мрким, голим,

Да гујама напрјед не да:

И сокола једног меће,

Гдје погиба понајвеће

Грози пр'jети

Да ће стр'jети

Све што писне или лане,

Све што њојзи на пут стане.

А тај соко поуздани

Од пламена име носи

Пламен име пламен срце,

Каквој сили непркоси ?...

Свјет ће б'jели пустат на се

Док му с’ моћи неугасе

Камол” турске Tмуше неће,

У сто пута да су већи;

„Ево — рекну — чисто знадем,

„Да ћу овдје данас пасти

„То сам дужан отаџбини,

„То сам дужан својој части...

„То ја — могу: — то ће и бити,

„Иза живе моје главе

„Неће злотвор придобити! —

Па за отпор спреми дружбу

Да оврши сјајну службу...

Час већ стиг'о - душман диг'о

Силу клету на освету;

Па најжешће тамо јури,

Да све сруши - све растури,

Гђе-но Туро војевода

Дични синак свога рода,

Са својими Црничани

Повјерено мјесто брани. -

Пет стотина мрки лава

Дочекује и одбија

Дивље пусте нападаје

Од пет хиљад љутих змија...

Пушка пушци, а топ тoпy

Издушити часа неда;

Од дима се облак диг'о,

Пр'ијечи оку да прогледа;

Вика стоји убојника,

Писка стоји рањеника;

Нож о сабљу креше снажно

Брани борац

Црногорац

Повј'ерено мјесто важно

Од умора од крешева

Јунацима сучy njене,

Унаоко' сву облила,

Крв јуначка оштре стијене:

Ал' соколи викли боју

Још на своме мјесту стоју;

Стоју стоју...

Нит се боју. -

Heг' навала снаге јаче

Мања мора да уступи

Кад помамним својим зором

На њу сукне и накрупи

И Турово друштво најзад

Ста' пред силом у'змицати,

Али Сердар дух негуби,

Нег у л'јеву барјак лати

А десницом нож потеже

Викнув да се бр'јег разл' јеже:

„Куда, жене, куд бјежите!...

„Срамно живјет зар волите!... „

”Тко је јунак хајде за мном,

„Нека славно гине самном!...”

Чим оваки поклич громки,

У јунацим’ срце згрија:

Вратише се поклаше се

Жешћом ватром негли прија...

Туро први,

Ту се крви;

Koгa cpeтe,

Toгa мeтe...

A момци му истом творе,

Ko шпapтaнци сви се боре,

Те опором унатраге

Сузбијају своје враге...

Туро коље

Још и боље;

Нож му с’јева

Крв прољева:

Њем' и њег'вим јунацима,

Рек' би срећа дас’ осмјева

Али судба, горка судба

Уписала црно слово

Пуче пушка од душман'а,

Пуче клета.... а олово

Туру згоди усред б'јела

Јуначкога ведра чела:

Ах на мјесту мртав оста

Њем истином слутња поста. –

Паде витез - ал' освећен

Мишицама браће врле;

Паде - главу окитивши

В’јенцем славе неумрле;

Паде за крст и слободу

Паде на част своме роду

Вјечна књиго златним словим

Овај храбри чин накити,

Да узмогне кроз вјекове

Јунацима изглед бити:

Храбра срца вјере сталне,

И на смртим смрти хвалне.

*) Граб је један добар саxат далеко на југоистоку од Ријеке.

J. Сундечић