Коло
Сужњи, Господа и Вила
Равиола
Поводом,
догађаја у половини 1866. године
Сужњи:
Од Косова муке дуге,
Чемер-јади вазда гори;
Види Боже ! — зар ни
куге
Нема, која љуће мори!...
Господа:
Право које мач нам
стече:
То је наше свето право;
Тко то дрзне да порече,
Мора да га носи ђаво. —
Сужњи:
На огњишту нашем, Боже,
Тешки јаран нам дотужи;
Тко га више сносит
може?...
Спасуј! — или смрт нам
пружи !
Господа:
Добили смо — па нам
сада
Мора пл’јено робљем
бити;
Господује тко навлада:
Роб см’је једва и
просити. —
Сужњи:
Спасуј Творче! — множ
гр’jехова
P’јекам крви већ
опрасно,
И мукама вијекова
Досада их изкајасмо.
Господа:
Изкоп, пропаст робу,
који
Само главом макне, шене:
Колац, коноп готов
стоји,
Да му с мјеста живот
скрене.
Сужњи:
Ниси, Бого, с народима
Неправедан нигда био,
Него си их над силника
Пре ил’ кашње узвисио. –
Господа:
Пре ил’ кашње, ако с
руку
Уклетвама ланац спане:
Светити ће прошлу муку,
Ранама ће видат ране. —
Сужњи:
Утрати ћеш и нам сузе,
Срамоту нам с чеда
макнут,
Вратит што нам сила
узе,
И к слободи нас
потакнут. —
Господа:
Што се икад јаче може
Стегнут робом шглобе
треба,
Нек им прште пасје
коже,
А лишит их још и љеба. —
Сужњи:
Дунав хладни и три мора,
Постојбину нашу квасе,
Пуну р’јека, поља и
гора,
Што јој дивно лице
красе. —
Господа:
Роб ни лакта земље нема;
Проклетоме сваком сину,
Триста јада да се спрема
Спомене ли домовину.—
Сужњи:
Таки пред’jех сличан рају
Нек нам штити небо драго,
У свакоме њег’вом крају
Нек просвјете блиста благо! —
Господа:
Робље једноч да омудри,
Вериге би осјетило;
По мозгу га зато удри,
И сунца му криј свјетило....
Сужњи:
Просвјета нам идол буди,
С њом слобода права ниче:
Жртвујмо јој ум и груди,
Њени в’јенци народ диче. —
Господа:
Наша корист и ми себи,
Два су златна бога нама:
Нема жртве, коју неби
Заклали их пред ногама. —
Сужњи:
Добри Боже! дај нас стегни
Уједини дух љубави!
Брата с братом чврсто спрегни!
Злоће наше заборави!
Господа:
Робу с робом недај станка,
Да не скоче милиони:
Нек над судбом Видов-данка
Вјечна им се суза рони! —
Сужњи:
Наш природе закон чисти
Нек над нама већ завлада,
А с тиранством тиран исти
Стрмоглављен, нека пада. –
Господа:
Закон вам је наш миг сами,
Сиромашни ви робови!
Поклон дајте ! — ми смо вами
Господари и богови ! —
Сужњи:
На огњишту нашем, Боже,
Тешки јарам нам дотужи;
Сносити се већ неможе:
Спасуј! -- или смрт на пружи! —
Господа:
Право, које мач нам стече:
То је наше свето право;
Тко то дрзне да порече,
Мора да га носи ђаво. —
Господа:
Наша корист и ми себи,
Два су златна бога
нама:
Нема жртве, коју неби
Заклали их пред ногама.
—
Вила Равиола:
Турчин, Њемац, правом
светим
Саму силу именују,
И језиком својих клетим
Покорене грде и псују.
Ал’ што небо већ осуди,
Све то мора да се врши:
Ком нарине покор худи,
Ток и ланце оно крши. —
Господа:
Право, које мач нам
стече:
То је наше свето право;
Тко то дрзне да порече,
Мора да га носи ђаво. —
Вила Равиола:
Мој ће Марко ускрснути,
Осветите братске ране;
А слога ће сапрегнути
Све четири јужне гране.
—
У слоги ће срећан бити
Мој завичај вилородни,
У њем ће се удомити
Закон Бож’ји и народни.
—
Склопиће се једно т’јело
Из удовa пoтргани
Његови ће тлачитељи
На в’јек остат
поругани. —
J. Сундечић
