петак, 20. децембар 2019.

Том. А. Братић - Јован Сундечић српски пјесник (биографија) II дио





Јован Сундечић
српски пјесник

(Приложак биографији и оцјени књижевног рада његовог.)

Написао ТомАБратић

 II дио


Пошљедњи децениј прве половине овога вијека од особитог је значаја за српску књижевност. У томе су деценију пропјевали српски пјесници: Бранко Радичевић, Љубом. Ненадовић, Петар Прерадовић, Јован Сундечић и Јован Јовановић и они сачињавају оно прво коло српских пјесника, које се отресло сухопарности Мушицког и лажног класицизма, а почели пјевати у духу народа чистим народним језиком.

Наши су пјесници били остављени сами себи, једино народна појезија, могла им је бити руковођом у њиховом пјевању, зато ми и видимо, да су њихове почетне пјесме одјек чисто народне појезије, а особито се ово може рећи за прве пјесме Јована Сундечића. Коло, које је Бранко повео на српском Парнасу, њему није могло бити познато као другим српским пјесницима, јер је он био на крајњој тачци оне српске земље, која стоји на мртвој стражи, бранећи се са једне стране од поплаве талијанизма, а са друге хрваштине, зато се он одмах није могао ни ухватити у то Бранково коло. Први угледи њему су били Дубровачки пјесници са Качићем, али понајвише Вук Ст. Караџић, чије су Народне Пјесме достизале и у најкрајњије кутке свих српских земаља.

Сундечић, као прави пјесник са природним даром, није се дуго колебао, који правац да узме у пјевању, јер већ његове прве пјесме и ако имају par excellence суштину народне појезије, ипак су надахнуте жицом умјетничком, а за мало, па је само његова појезија имала једини коријен у Вуковијем пјесмама, а све је друго било чисто умјетно. Он је потпуно схватио задаћу модерног пјесника, и одабрао сиже свога пјевања:

„Бог и љубав, слога, цвјеће
И народност драга,
Рујно винце, давор срце
И обрана прага“ .......... ¹¹)

То су предмети Сундечићеве појезије. У цигла четири стиха казано лако све, о чему се написало толико хиљада књига; то су предмети класичне појезије о којима су пјевали: Омир, Виргилије, Хорације и други. У избору предмета своје пјесме он је ориђиналан, како међу нашим млађим пјеснипима, тако и међу страним, јер докле Сундечић вели за Бога:

„И без њега циглог часа
Не би могло ништа бити;
Не би било тог украса,
Што-но небо и земљу кити,
Да његова Мишца моћна,
Није тако свем помоћна.” — ¹²)

дотле су како страни, особито француски пјесници, тако и наши неки задахнути атеизмом. Колико има уплива на појезију признање неке највише силе, најбољи нам је свједок Омирова “Илијада“ и Камоншов спјев: „Os Lusiadas”. Одузмимо од тих дјела оно, ђе се пјева о Богу, односно Боговима и шта ће нам онда остати? Остаће нешто налик на човјечији костур без меса и одијела — остаће стихови без узвишеног полета мисли и оне класичне љепоте; дакле без онога, што појезију чини појезијом.

Као природна посљедица атеизма, у нашој се појезији појавила „порнографија”, јер млађи пјесници ни мало не полажу на ријечи Виктора Хиго-а по којима сваки пјесник мора имати: ,,un but moral devant les yeux”. Сундечић се о то начело није огријешио, за то су његове пјесме онако добро и примљене, да X. Баданић вели, да би цијела хрвацка књижевност била „непотпуна“ и „окрњена“ када се у њој „не би достојно приказао у избору цјеловити рад Србина Јована Сундечића.” ¹³) —

Сундечић није заборавио ни на спољашњу обраду својих пјесама; његов је стих гладак и звучан, јер се он клони утјецања неологизму. Он не кује несмишљене ријечи, да му слик буде што бољи, јер и најуглађенији стих без добре замисли нема литералне вриједности, као што вели италијанеки пјесник М. Д’ Анунци:

„Oh il verso nou e tutto se non vola
  Sul’ ali dún pensier alto, o poeta!”

Звучности стиха у Сундечићевим пјесмама доприноси врло много чисто народни језики нећемо се огријешити ако речемода је свака овећа његова пјесма читава ециклопедија чисто српских народних ријечикоје носе чисто провинцалне карахтереАли за чудо колико ми у Сундечићевој појезији сретамо разних ријечи и изразаипак је све то на своме мјесту и како вели ческа критика: ,,у њој нећете срести никаквих неискрених изразапразног летања под облакепритворне сентименталностинереалнога романтизманездрава јадиковањакоје само себе гута и ничему другом од користи није”. ¹⁴) —

Бујност пјесничке душе Јована Сундечића и узвишеност полета његове мисли најбоље се огледа у његовој пјесми „Вршидба”. Код нас се обично цијени да је Бранков: „Ђачки растанак” најбоља пјесма у нашој појезијиа мени се чини да Сундечићева „Вршидба” ни за длаку не одмиче од „Ђачког растанка” јер ако у „Ђачком растанку” претеже лирски елеменатдотле у „Вршидби” блиста дидахтикаБранко је весељакте би он уз чашицу шампањца соколио нас на игру и играјући споминао стару српску славу и јунакеа Сундечић је као онај стари професори са хладном озбиљношћу очински нас савјетује:

У гусле се једино не збија,
Но се небу као оро вија;
Ниске ствари са презрењем пази,
А к’ вишима навалито гази

А кад у томе наиђеш на отпор и облети те пакост љуцкаон ти савјетује јачи отпор:

Што невоља грози јаче,
Што се већма бједа бани:
Уман човјек мање плаче,
А за послом бољма кани.
На боришту ко хитрији,
Заиста је и срећнији.“

Сундечић није „enfants gates,“ него је он јунаккоји се бори и ондакада је ланцима стегнутјер му је девиза:

Кад мужеви у ужима стењу,
Ваља духом да с’ навише пењу

а:

Дух савезат ништа кадро није,
Кад га љубавкад га слава грије.
Но се хитро отискује летом
К оном брду високом и светом,
На које се рајске виле купе,
Да сатиру худе мисли глупе.“

Када смо послушали његове савјете и свршили свој посаоонда нас тек позива у коло и као момак-коловођа подвикује:

Скокни колеколо наше,
У ком браћу слога паше!
Скокни наприједскокни врло,
Скокни пјевај на све грло ! —
Грлом окни — ногом скокни !
Складно сложно — Тика така!
Процвала нам срећа свака.“ —

Уз „Вршидбу” је са свим згодно пристала „Сјетва” коју је пјесник прибројио „Вршидби” посље иуних 28 годинапа ипак је толико био срећанда је погодио у исте оне жице своје лире на које је и „Вршидбу” испјеваоСрећан је био — велими ради тогашто је доживио да га као старца са бијелим власимаузме млађана муза и вине се с њиме у оне сфереу које може доћи само душа млађана пјесника.

Опће је мишљење даје „Вршидба“ најбољи умотвор Сундечића и један од најбољих умотвора у српској литературиали са тим није казано да је у њега само једина „Сјетва и Вршидба“ иа којима би културни историк могао свој иоглед уставитијер у кити Сундечићевих пјесама има их још таковихкоје бисве када „Сјетве и Вршидбе” не би ни биломогао изнијети пјесника на „вис бесмртности” —Парнас српеки и ту га поставити у ред наших најбољих пјесника.

Напријед смо казалида је Сундечићева „Вршидба“ надахнута дидактикома то се може рећи и за већину његових пјесама особито из ранијег добаали је иза „Вршидбе” највише има у пјесми: „Нови пакао.“ Неки новији критичари нијесу баш најбољи пријатељи дидактици у појезијиали колико они наводе доказа против дидактикетолико двоструко може со навести у корист њезинуНишта тако не упливише на душу човјечију као пјесмаа када нас та пјесма учионда њезини акорди непрестано се чују у души нашојкада смо на раскрсници добра и злате нас управо силом туркају на пут добранапомињући нам при том хрђаве посљедице злаТоме нам је добар аргуменат: „Нови покао;” и данас у мојим ушима чују се звуци стиховакоје Бранковић у паклу збори:

Муко над муке:
Косоворајо...
Простите једног —
Живог вам Бога! —
Голем је гријех
Издајства мога

а голем утисак на душу чини ехо тога Бранковића вапаја:

Не прашта никад
Косовораја ....
Проклети Вуче,
У овој бједи
Теби се кајат
Више не врједи ! . . . .
Мучи семучи,
Без конца краја:
Непрашта никад Косовораја!“ —

Нови пакао“ је доста налик Бранковом ,,Путу” како по веома развијеној фантазијитако и по метру и обради стихаБранков десетерац Сундечић је преломиоте испјевао свој „Нови пакао” у петерцуа када се тај петерац исправи у десетерац онда је и ритам једнакОсим тога „Нови пакао” не изостаје иза „Пута“ ни у сатиријер су оштре стрелице које је Купидон поклонио пјеснику „Новог пакла“, а овај их разбацао на поједине личности у паклусамо морамо напоменути да је Сундечић у „Новом паклу” био срећнији од Бранка у „Путу”, јер докле је овај посљедњи у сатири често пута распушћен и тривијаландотле се онај први чувао тривијалности и врло је озбиљан!¹⁵) — За ЈовСундечића један је критичара на име Др ЉНедићрекао да је слаб лиричарте га није као лиричара ни споменуо у својим есејима: „Из новије српске лирске”, али ко год суди да Сундечић није лиричартај суди a priori, јер је Сундечић лириски пјесник par exxelence. Ја не знам куда ће боља лирска пјесма од његових: „Косовских даворија” или од оне: „Мила си ми” ђе пјесник онако дивно вели:

Мила си ми ? . . . . каква звјезда...
Зора .... сунце . . . анђео . . . вила?
Мимо сваку божју стварцу:
Мила си ми .... мила . . . мила ! . . .

Ако је особина лирске појезије вјерно сликање осјећаја срцапуноћа духа са добрим патосомако је особина лирике и тода они стиховишто стоје на папиру као мртвиу устима нашим или туђим имају ту чаробну моћда нас доведу у оне сфере у којима је био и пјесник када их је испјевао и изазову у нама исте осјећајекоје је и пјесник осјећаоонда јс заиста и Сундечић лирски пјесник и то фактично бољинего неки о којима ДрНедић на дуго говорнНедићу су познате биле „Косовске даворије”, познато му је било да су и епске пјесме Сундечићеве проткане лирском жицома познате су му биле и многе друге пјесме његовекоје су увеле пјесника у коло српских лиричаракао што му је била позната и она дивна пјесми „Неманема...” коју је компоновао словенски композитор ФрГрбић за четири гласа уз пратњу клавира у збирци својих композиција: „Словенска јека”. Све је то ДрНедић врло добро знаоили је требао да знакао што је знао и онода једне пјеснике не треба извињавати са: „chacun a les defauts de ses vertues” а друге неали је све то превидиоза то је јавна критика и осудила ДрЉНедића као човјекакоји није способан за критичараДа ли је гНедић промијенио свој докторски шешира са њим и своје критичарске назорето не знамјер се сада слабо бави критиком.

Какав је лирски пјесник ЈовСундечићнајближи нам је свједок његов зборник еротичких пјесама: „Milje i Omilje“, које су штампане 1893 годДо појаве „Миља и Омиља“ ја сам мислио да љубав није кадра умекшати његово старачко срцепа да запјева као Змај :

Црна ноћи лако ј’ теби проћи,
Бела зоро лако ти је доћи,
Лако ј’ сунцу просијати гране,
Када не зна шта је миловање.”

То сам мислио и преварио сам сејер и Сундечић је љубиољубио онако заноснокао што само пјесник љубити зна, „Миље и Омиље“ је збирка љубавних пјесама по прилици као што је и Петраркина: „Rime” а и повод им је истиПетрарка је љубио госпођу Хига де Сада Сундечић госпођу неког поморског капетанакоју је назвао НевенкаПрви —  да би утишао своје љубавне боле често би се повлачио у самоћу у Воклиз и тамо би пјевао своје канцонесестинемадригале и сонете својој Лауриа други је загрејан и опојен љубави свога МиљаМилицеа очаран љепотом Омиља— Невенке спјевао више чисто љубавних пјесама и назвао их „Миље и Омиље”.

Колико се славе Петраркине „Rime” свакоме је познато ко имало нознаје италијанску литературуа у Сундечића има више пјесамакоје би се могле мјерити са ПетраркинимСундечићев мадригал „Неманема“ . .. може се мјерити са најбољим мадригалом што га има у „Rimama”. У томе је мадригалу исказана сва бајност и љепоташто ико може виђети на своме љубљеном предметупа и још више:

Нема окатвога ока,
Жарком сунцу са истока,
Па све паду до запада:
Нема окатвога ока,
Од запада до истока. —
Нема стасатвога стаса,
Што је дикешто ли краса,
С крај на он’ крај бјелу свјету:
Нема стасастаса твога,
Вилен-стаса убавнога. —
Нема душедуше миле,
Гдје се стичу рајске виле,
Ни на земљинит’ у небу:
Нема твоје душе миле
У анђела ни у виле. —
Нема оканема стаса,
Нема твоје душе краса;
Нема нигђенигђе нема:
Окастасадуше твоје,
Што занјеше срце моје,“ — ¹⁶)

Сундечић је: poeta natus amoris, као што га је назвала и ческа критикаЊегова је љубав жаркаа љубавни утисци трајните и у нашој души за дуго остајучитајући његове љубавне пјесмеКо да не осјети бол и тугу пјесникова срцакад прочита његову јадиковку:

„ Ходте ружеходте рузмарини!
Ходте моји китњасти чемини!
Ход ловоре — и зелени боре!
Ходи дуњо и наранџо с мора!
Ходи јело с високијех гора,
Рјечна струјо — и студена гујо!
Ход’ славују с маслинове гране!
Ходи орле и црни гавране!
Ходи стуго — и моријо куго.
Ходте и ви шарени лептири!
Ходте и ви крилати зефири
Ситне челе — и — овчиие бјеле.
..................................................
..................................................
Груд рањена бол подноси рађе,
И одушка теке онда нађе:
Кад у тузи — помогу му друзи.“  („Milje i Omilje“ 229.)

Ја признајемда Сундечић није створен да поведе коло у механи и да нам жице његове лире отварају апетит наравнонего је он јунак који снијева о Косову:

Хеј Косово — када се!
Србин тебе сјети,
Зар да крв му не навре
Да те и освети.“
Он Србину довикује:

Напиј сенапиј Ситнице;
Крви је још у њој,
Коју је некад пролио
Косовски страшни бој!” —

Душевни бол и туга несрећне Милице — посљедње царице српскекоји она осјећагледајући како јој на крваво разбојиште одлази војно и браћапјесника су дубоко потреслипа их је вјерно насликао у китицамакоје почињу са:

Горким сузам Милица
Своје лице роси,
Па у Кнеза од девет
Једног брата проси...” ¹⁷)

Сундечић је загријан патриотизмом епјевао своје „Косовске даворије”, а опојен чистом љубави спјевао је највећи зборник љубавних пјесама што га има у српској литератури — „Миље и Омиље“ и са тиме је уведен у коло наших најбољих лиричараТо му признаје и страна критикаа и ми ако ћемо право судити морамо до тог закључка доћида је он лиричар: par exsellence међу нашим првим лиричарима. —  

Епска појезија слабо иде од руке српским пјесницимајер наша литератураизузимајући „Смрт Смаил-аге Ченгића” мало има епских спјевовакоји би одговарали свима правилима епикеа о каквом већем спису не треба ни говоритиОсобито је замјерити нашим млађим пјесницимашто се слабо огледају на епици и чини ми се да су они уобразилида не могу у тој врсти иојезије нипгга вриједног створитиИ самом покБранку нијс пошло за руком да крунише своју пјесничку славу каквим овећим епосомпремда му је то била жељау којој је и умроа од других пјесника наших Јован Сундечић се је највише бавио епском појезијом и то са успјехома особити је мајстор у пјесничкој приповијестида му треба пара тражитиЊегове су виле музе из црногорских кршаза то он у својим епским пјесмама и пјева дјела тих непобјеђених осветника српске слободеТако су постале: „Крвава кошуља”, „Кула Баја Пивљавина”, „Анђелија Косорића” и другеа то су епске пјесме са правим почетком in medias res. Свака од тих пјесаме састављапо свима правилима појетикеумјетнички састављену цјелинуиспјевану класичном пластичношћу и објективношћу. —

Јунаци Суидечићевих епских пјесама нијесу измишљенинего су то јунацикоји су у истини егзистирали и са оштрим јатаганом бранили сваки каменак своје домовинеДевиза је њихова била „amor incint omnia,” али не онакокао што се налази у романима Емила ЗолеАлександра Дима и др., него љубав према својој домовини и раду своме — то су јунацикоји су задахнути узвишеном идеом патриотизма.

Какав је Сундечићев Бајо?

А ко незна тог јунака:
Трепетужасбич Турака?
Ко тог не зна орла сива?
Ко тог не зна љуцког дива?
Ко ли не зна тога лава?
Ком се свуда ори слава.”

А шта га покреће на борбу?... Је ли пуста славаили егоизам?... Није!.. Слава је логична посљедица дјела јунака Сундечићевиха егоизам је далеко од њихЊих покреће идеја узвишенијанего што је водила јунаке Омирове Илијаде на Троју-идеја хуманитарности:

Бајо чујеБајо гледа
Своје браће триста бједа.
Слуша лелекмуке види,
Па се чисто себе стиди.
Лавско срце лава дражи,
Окршаја да потражи,
Да с обиде с тигровима,
Мимо звјерад звјеровима.”

Хуманитарност је спојена са оном идеом која је јунаке Тасовог „Ослобођеног Јерусалима” водила на далеки исток да се боре и гину:

Чак побожни осјећаји
Разгрјеваху срце Баји;
Јунак исто пламти жаром
За огњиштем и олтаром:
Кад би за дом живот дао,
И за крст би исто пао”.,.. —

Сундечићеве су јунакиње људи најчвршћег карактера и једва по именима познајемо да су женеЊегова Милка у „Крвавој кошуљи” кипти осветома „Анђелија Косорића“ као Муције Сцевола убија пашу под шатором и са презирохм гледајући на његову лешину говори:

Сад брђанку грлиљуби,
Црн шејтанесмрадно псето!
Љуби грли крволоче,
Ког ти драго — нећеш мене!
Присојкиње страшне гује
Влахиње су уврјеђене.“ —

Колико је мајстор у сликању карактера осветом загријана јунакињатолико је опет њежан у сликању љубавних епизодаЉубавни бол Бајове Милкеза погинулим Бајом дира нам срце баш онакокао у Таса очајање Армидино за РиналдомДа би оправдао оно силно очајање несретне Милкепјесник није могао одољети а да неузвикне:

Вај на какву жртву неће
Себе пренјет љубав права,
Кад је огањ благородних
Осјећаја загријава ?!..,“

Ово је уметаккоји у епској пјесми по правилу не смије битијер се сјећамда је ЉудШтур приговарао покБранкушто је ставио увод и уметке у „Гојка.”

И у Сундечића има уметакаа особито у Књаз Данило” и „Петров-дан на Цетињу” и управо усред лирских уметака у овим пјесмама човјек се нађе у неприлициу коју категорију да их ставиали ја ипак за те уметке не могу се пожалити на пјесника једно ради тогашто мени пјесма са тим уметцима изгледа као тканинапроткана жицама чистог златаа другошто сам пјесник није те уметке могао избјећиОн је био у страсном заносу свог пјесничког дарапа је на хартијуготово да речембесвјесно биљежиошто му је у том заносу на ум долазило. „Дон Хуани” је најславнији епос XIX. вијека и у њему су двије трећине уметциа тек једна трећина ако се бави главним јунакома сам пјесник тога дјела Лорд Бајрон вели: „ја никад не знам унапријед о чему ћу писатиа то и јестпо моме мишљењу права поезијаПисци морају знати само главну цијељ писањаали што се тиче самога текста и објашњењаја на примјерникад не знамкоја ће ријеч доћи за већ написаном рјечју.” ¹⁸) По томе ниједном пјеснику не треба замјеритијер су ти уметци морали бити онакокао што је морала бити и пјесма. —

Да би нам потпунија била слика епске појезије Јована Сундечићаморамо навести какав је он у сликању пејизажау којима се збивају догађаји његових пјесамаи природних појавакоје тим догађајима давају хармоничну складност.

Сундечићу је ишло од руке сликање са сликарском кичицома то је опет поезијаали када му није била судбина да постане сликаром са бојамато је он мјесто кичице узео пероа мјесто боја— стихове и насликао нам је оно што је хтјеоПогледајмо на прБајову кулуонакукао што нам је пјесник слика:

Стрше одмах изнад мора
Рушевине стара двора,
.....................................
Те зидине црнетавне,
Знак су тужне доби давне:
Облаже их маховина,
Опсађује шипковина,
А брштан се уза стјење
На све стране верепење

Је ли то слика?... Мени се чини да јести заиста то је вјеран табло Бајове куле да вјерни не би могао бити израђен ни у познатој школи пејизажа у ФонтенеблуКамење је нијемо — без осјећајаали из камења Бајове куле као да нам нешто говори и прича нам своју прошлосттужећи за њомТо је слика мртвацакоме се са трагова лица чита цио живот његовОваковихпа још можда и љепшихслика у Сундечића има достаа диван је и његов опис Ловћенског грома:

Кад с Ловћена муња кресне,
А гром силан силно тресне,
О Јабуке груне јека,
К’ Ђинову се брду сломи,
Па је Орлов крш дочека
И ужасно сву разломи.”

Опис заиста вјерани када смо већ ове стихове прочиталипричињава нам се да чујемо ту страшну тутњаву са црногорских крша. —

Судећи по досадашњим епским пјесмама Јована Сундечићаон стоји у првоме реду међу оно мало епских пјесникашто их имамо. —

Има још једна врста појезијена којој је Сундечић огледао своју пјесничку снагуа то су тако зване пјесме „пригоднице”. У тој врсти појезије Сундечић је први у нашој литератури како по квантитету тако и по квалитетуЊегове пригоднице у славу открића Гундулићева споменика; „Уздарје д-ру Старчевићу”; О Ободској прославиМилутиновића стогодишњициКрунисању Цара Николе II. и тдуспоређују пјесника са Калдерономкоји се слави у цијелој свјецкој књижевности са својих „лоа — пјесама „похвалница¹⁹)”. Особито је величанствена најновија Сундечићева пригодница: „Славоспјеви у прославу 200-годишњице владајућег дома Петровића”. Тај нам „Славоспјев” издаје Сундечићада је он „poeta laureatus”, али не онакикао што је био Бобе Саутијер он није био приморан да у скерлет облачи голотињу владајућег домакоме он пјева „Славоспјев”, пошто је тај дом кроз двије стотине година досадашње своје владе вјерно служио Српству и православљуте су Великани тога дома збиља заслужили да се имена њихова уплету у „Славоспјев“ и вјечито остану у срцима српског народакао идеали. —

Са овим би смо били готови са прилошком оцјени књижевног рада Јована Сундечићаа сад се морамо осврнути на питањеударали његова појезија песимизмом и је ли он песимистакао што га је назвао „Vienac” (види 26 број 1882 год.) приказујући његову збирку пјесама: „Љубав и Цвијеће“.

Пјесничко је срце меко и осјетљивоте га и најмања ненријатност дубоко коснеа још уз то када узмемо да неприлике и разне несреће радије иду на пјесникенего ли на другеонда није ни чудоако они кад-кад и грмну на свијети то онда не треба узети као начела песимизманего као пјесмукоју је испјевао пјесник једино за тодз олакша своме увријеђеноме срцуТако је постала јамачно и Сундечићева пјесма: „Тражио сам . . .”, ђе пјесник вели:

Док живимо — заман ћемо
 Тражит мира; . . . мир нас тека
 Иза борбе докончане
 У могили црној чека“.

Ово је чисто од онога што Нијемац зове „Weltschmerz”, а речено је само са погледом на борбу за живот а нипошто из песимистичких осјећајаПесимиста је Шекспиров Хамлеткада говори:

Охда се распе ово тврдо месо,
Ох да се бар у росу претвори!
Ил’ није л’ Вишњи дао закон свој
Прот самокрвиБоже мојо Боже!
Колико глуплуд и бескорисан
Сад живот ми се овог свјета ч и н и!
О и ф у ј на њега ! “

а тако исто и Макбет:

Живот је као сјенка што лута“.

Песимизмом кипте и Штекстијеви стихови:

Ма noi giacciam nauscati e stanchi
  Senza un affetto in car sul reo letame
  Di questa sozza eta, Noi siam vigliacchi”!

У Сундечића нема таких стиховаа нема их ни код једнога српског пјесникапа ни код покојног Јакшићаа све када би их и било код Сундечићаопет он не би могао бити назван песимистом послије своје исповиједиу којој се одлучно изјављује против песимизма:

Има срца — што и за ме бије,
Има сунца — што и мене грије.
……………………………………………
Има среће што и за ме шеће,
Има што ме за напретком креће;
Има земља омиља и за ме,
Има око што мотри и на ме;
Има свијет и за мене чара,
Има небо и за мене дара
...................................................
...................................................
...................................................

Ет’ овака исповјед ми чиста,
Нек ви каже да л’ сам песимиста.” —

Послије овакове изјаве заиста би био гријех невјеровати пјесникујер је његова појезија чиста од песимизмакао што је сунце чисто од пјегаРади мале потуге на немирни земаљски живот није пјеснику требало пребацивати и нагонити га на оваку изјавуТа није сам Сундечић потужио се на тојер како каже Бајрон: „СвифтМакијавелоЛа РашфулоФенелонЛутерПлатон и тд., говорили су такођеда земаљски живот не вриједи ни паре”²º) Наш ЉПНенадовић на уста јелинског философа Диогена говори:

На гробу су сузеу гробу их нема. —
Овдје нема тугепохигајте амо!
Та живот је болестовде здравље само.
— Ако могу бити богови несретни,
Једино су с тогашго су бесамртни;
Гроб је красни поклончим нас Бог дариво,
Та гробља да немасузе бих проливо;
А овако пјевамсмијем се и шалим,
На том циглом даруБогу благодарим.” —²¹)

Нијесу ли ови стихови пуни онога суморног скептицизмаса којим је богат Бајрон и наш покЂура Јакшићпа ипак ја не бих никад пристао да је Ненадовић песимистајер је начелу песимизма противан начин живљења самог пјесника — Ненадовићаа не вјерујем да ће икакав критичар моћи извести правилан закључакда је он песимистички осјећаоУ осталом да сам ја могао наћи стварног песимизма у Сундечићевој појезијине би ми ни стало било доказивати да је она чиста од тогајер код свих пјесника од најстаријег па до најновијег доба има понештошто би се дало изврнути на песимизампа ипак то не уништава њихову пјесничку славуа јамачно ни Сундечић не би био изнимка од тогаНико не може вазда бити једнако расположен да пјева или кукаи највећи песимиста спустиће бар некад у своме животу црне наочаре и свијет ће имати и за њега бар какву год чара ономекоји је најзадовољнији и најсрећнијибиће момената у животупа ће му све изгледати ништаКад нам пјесниккод себе или код другогапрестави те моменталне осјећаје у стиховимамислим да то не треба узети као готов аргуменатјер и осим стихова треба се осврнути и на живот дотичног пјесника.

Jam satis est!! Оцјену поезије Јована Сундечића завршујем са ријечима чувеног италијског књижевника ДомЂамполи-а: „La poesia del Sundečić unisce in se la belezza greca e la gagliadia Foscoliana,” тј. „Поезија Сундечићева спаја у себи љепоту грчку са крјепчином Фосколовом” а да бих одбио сваки приговор субјективног суђењаморам напоменутида и код Сундечићакао и код других пјесникаима пјесама доста слабихкоје име „пјесме” носе само по скованом стихуали судећи по утиску какав су на мене учиниле већина његових пјесама и клањајући се суду првих ауктораморао сам њихову осудуодносно судпотписатине осврћући се на онај мали број хрђавих пјесама.




¹) “Vienac“ год. 1839. стр. 357.

2) „Пјеванија“ Змај ЈовЈовановићизв. 1882. стр. III. Сима је благословио Змаја да постане пјесникома овај је старац то Јовану предсказаоСимину је молбу Бог примио и Змај је постао велики пјесника старчево се предсказање испунилојер је Јован постао „великими и као пјесник и као раденик за бољу политичку будућност Српства.

³) Јован Сундечић из чисте захвалности према нашем умном тсњижевникуа своме Дооротвору Др БПетрановићуотишао је и сеператно издао његов живот и заслугекоје Је своме роду учинио.

⁴) Сундечић:
Морнар и рибица
Морнар спусти удицу,
Да ухвати рибицу,
Па рибици говори:
Рибичицерибичице!
Ево теби удице

 Прерадовић:
Ружа и љубица
Тужила се љубица
Посестрими ружи.
Благо теби сестрице,
На високом бусу,
Тешко мени сироти
У травици ниској“ ................

⁵) „Вршидба је дочекала до сад шест издања и превео је на талијански језик Marko A. Vidović, али са врло слабим успјехом.

⁶) За вријеме свога бављења у Биограду Сундечић је спјевао више пјесама у „Вили” СтојНиковићаалу му је најбоља сатира „Чича Гогал” која је учинила велики утисак на сву тадашњу српску читалачку публикујер су у њој на врло вјешт начин исмијани сви они себичњацикоји говоре да није нико Србин ко се не роди у Србији.

⁷) Какав је ненакнадни губитак изгубила српска појезија са овим рано преминулим пјесником најбоље нам свједочи његова ијесма: „Пјесник“ (види : “Slovinac“ 1833. стр. 359). У „Пјеснику“ је покојни Перо највјерније себе насликаобаш као ’но инглешки пјесник Шелеј у својој елегији: „Adonais.“ Његова мисао:

Час се к плавом небу диже,
Час у слатко чуство тоне,
Час се спуштичас се губи
..........................................
Као рјека на притоке
Душа му се свуд разлјева :
С зором рудис цвјећем мири,
С громом грмис муњом сјева.“

Али смрт не даде тој слободној мисли пјесничкој да пролети куда је смјералаа душа онакоја је имала најузвишеније идеалеможе са задовољством слушати и гледатикако српске музе пјевају пјесме „јадиковке“ и ране сузе на гробу прерано умрлог пјесника. — Чини ми се да покојни Перо шћаше бити српске Мароди.

⁸) Приликом склапања ове конвенције пјесник је претрпио много пријекора од нашег српског новинарствакоје није познавало потпуног слога ове конвенцијеТек када је но овој конвенцији почета служба римске цркве у Црној Гори,  на словенском језикуувиђена је важност конвенције.

⁹) „Matica Hrvatska“ прикупила је и издала, “Izabrane pjesme“ Јована Сундечића 1889 году којој је слика пјесникова еа биографијом и предговором од X. Бадалића.

¹º) И страна се литература освртала на Сундечићеву поезијуа особито рускаческа и талијанскаРуски критичариЛаманскиПипин и Макушев име његово мећу међу имена првих словенских пјесникаИнглески часопис: »Life“ од 1893 донио је пријевод трију Сонета Сундечићевихпјеснику Тенисону.

¹¹) “Izabrane pjesme” стр. 36. („Пјесник“).

¹²) Ibidem, стр. 64. („Побуда к молитви”).

¹³) Jov. Sundečić: „Izabrane pjesme”, uvodom i bilješkama propratio Hugo Badalić. Izdanje “Matice Hrvatske” стр. V.

¹⁴) “Národni Listy”  1893. др. 319.

¹⁵) Бранков је стих далеко бољи и ја Сундечићу морам замјерити зашто је узео онај размјер за онако величанствен предмет.

¹⁶) „Milje i Omilje“ стр. 31.

¹⁷) „Косовске даворије“ I. II. Ш.

¹⁸) Бајрон : „Don Juan“ пјесма IX. схХLI.

¹⁹) Шпански пјесник Калдерон спјевао је до 300 пјесама похвалницакоје су назвате доамаа Сундечић има преко 200 пригодница.

²º) Don Juan, дј. VII. сх IV. срппрев. 0. Глушчевић

²¹) „Књиге Љубомира ПНенадовића“  I. изд., књVII., стр. 121.







“Луча” бр. 9  1897.