понедељак, 10. фебруар 2014.
Убавој нам
Убавој нам Црној Гори
С
поноситим брдима,
Отаџбини, што не двори,
Отаџбини, што не двори,
Коју
нашим мишицама -
Ми бранимо и држимо
Ми бранимо и држимо
Презирући
невољу,
Добри Боже, сви т' молимо,
Добри Боже, сви т' молимо,
Живи
Књаза Николу!
Здрава, срећна, моћна, славна,
Здрава, срећна, моћна, славна,
Обћем
врагу на ужас,
Врлим прецим у свем равна,
Врлим прецим у свем равна,
Свом
народу на украс,
Добрим блага, злијем строга,
Добрим блага, злијем строга,
Крста,
дома, слободе
Заштитника ревноснога,
Заштитника ревноснога,
Храни
нам Га, Господе!
Од коварства и напасти
Од коварства и напасти
Чувај
Њег' и његов дом;
Који сније Њем' пропасти,
Који сније Њем' пропасти,
Нека
буде пропаст том;
А коју Му вјеру крши,
А коју Му вјеру крши,
Правда
тог’ укротила:
Крјепки
Боже, све распрши,
Што
на Њ злоба ротила!
Куд Он с нама, свуд' ми с Њиме
Куд Он с нама, свуд' ми с Њиме
Крв
смо л’јеват готови;
За Њ, за вјеру, наше име
За Њ, за вјеру, наше име
И
за браћу у окови.
Томе ћемо свету дугу
Томе ћемо свету дугу
Одзиват’
се сваки час;
Боже, свеђ нам буд' у кругу,
Благослови
Њег' и нас!Боже, свеђ нам буд' у кругу,
Д-ру Анти Старчевићу (Уздарје за пренемио дар)
Д-ру
Анти Старчевићу *)
Уздарје
за пренемио дар
(Полиместри)
Стан’
о старче клеветниче,
Антихристе
праве благов’јести!
Стан’
крвниче брацке слоге
И
народне св’јести!
Страшни
тенче никад не виђени;
Мајком
дослен никад не рођени! …
Који
демон тебе штити
‘Нака
клеветања,
Опадања,
Подметања,
Грдње
и псовања? …
Грјешни
старче! … Н’јесу Срби
“Накот”
ни “пасмина”;
Но
су народ и јунаци
Од
давних давнина ….
Но
су Срби народ врли,
Који
с’ дичи оним кољем
На
ком су им синови помрли;
Ка’
хришћанство што се дичи
Крстом
Распетога
Спаситеља
и Господа свога ….
Утекли
су с турског коља,
Таман
ка’ што кажеш;
Ал’
да су га заслужили -
Препогано
лажеш …..
Утекли
су Срби с коља,
Ал’
су своме роду
Сачували
л’јепу вјеру
И
златну слободу! -
Мјесто
сузам трострукијем
Да
облијеш лице,
Па
да кунеш брацки раздор
И
бездушне брацке зађевице,
Које
су ни узрок гадна рата
Измеђ’ браће Срба и Хрвата;
Измеђ’ браће закавжене кобно,
Измеђ’ браће разбраћене злобно;
Ти,
ка’ Тале пустом дреновином,
Лупаш,
старче, из свих нарамница;
И
вријеђаш братство и поштење,
Ка
згранута вином пијаница. -
Вјеруј
Анто! …. за “сјекиру”
Створене
су само главе оне,
Које
код нас сличну политику
Политици
твојој гоне;
А
не главе врсне браће,
Која
прошла кроз ватру и гвожђе,
А
њивила своје доморође,
И
чувала олтар и огњиште
Гологруда
презирући
Мучне
муке и свако мучиште ….
А
не главе зорне браће Срба,
Којим
неће моћ занаго, Анте,
Никад
злокрик твог грла
Забашурит
дјела неумрла;
Ни
одузет, што им повјест сјајна
Златописом
написала,
В’јековима
сачувала! -
Само
главе на еро скренуте
Расрбљују
Србим Неманиће,
Краљевиће,
храбре Обилиће;
Исто
као, - кад би друге хтјеле
Хрватима
разрватит злобно
Крешимире
или Звонимире ….
Ал’
паметне и свијесне главе
Не
јагме се око туђе славе;
Сваком
пошту заслужену дају;
Што
је чије, - сваком припознају ….
Брани
своје;
Анте,
- то је
Право
и поштено:
Ал’
не вичи - и у туђе светиње не тичи!
Реци,
старче - тако Бог и правда
Помогли
ти - како право река’! …
Може
ли се икад безочнија,
Немилија,
Или
безбознија,
На
св’јет ријеч испустити
И
гнуснија хула изустити,
Која
би се и с далека могла
Такмит
с твојом пресрамотном хулом,
Изваљеној
без свакога стида
На
очиглед цијелога св’јета
Против
дивном српскоме језику? ….
Вукодлаче
**),
Паклењаче!
….
Није
“свињски” језик српски,
Него
језик - златни језик,
Језик
вила пјевачица,
Језик
ситних тамбурица,
Гибак,
Гладак,
Звучан,
Сладак,
Богат,
Једар,
Кр’јепак,
Ведар,
Језик
славе, језик срца,
Ка’
Омиров и Анакреонтов,
У
којем се сваки узор зрца -
Треба
ли му да се вине;
Деси
ли се да загрми;
Он
је муња и гром жив;
Пригне
ли се: - умиљато
Најњежнији
бере цв’јет;
А
када се поисправи:
Његов
ти је б’јели св’јет. -
Са
врх главе до дно пете
Човјек
сав претрне,
Кад
ти слуша грдње клете
И
осваде црне ….
Ками!
тијем ти користиш
Славном
роду Хрвацкоме….
Не,
- о старче, него палиш
Тамњан
врага пакленоме! ….
А
да којим другијем језиком,
До
језика браће своје,
Не
зборите,
Не
пишете,
Ти
и друге скутоноше твоје? -
У
зјеницу једну дирнеш -
Осјети
и друга;
Ружиш
брата - сам се ружиш -
Руглом
тога руга;
Пљунеш,
брајне, изнад себе -
На
образ ти пада;
Пос’јечеш
ли прст ма који -
Ц’јела
рука страда. -
Ох!
мој Анте мучни главом;
Сједа
глава за лудила није;
Мућни
главом - доба су ти, старче;
Ум
прикупи па дозови памет,
Те
с’ отреси рђе и поганства! …
Виђи
јадан, налет те не снаша’.
Да
и Срби и Хрвати
Н’јесу
друго него тужне жртве
Туђе
злобе и туђег тирјанства! ….
Док
ти куле по небу извијаш,
-И
нов Икар - у зрак се одвијаш;
Наше
куће у пламену горе;
Наше
куће до земље се оре….
Страшне
јаме злотвори нам дубу,
И
немило за косе нас скубу,
Стисло
за врат, - не даду ни квркнут;
Хтјели
би нас једним душком сркнут;
Хтјели
би нас те отровне змије
Истурити
из књиге народа,
Ка’
да никад ни било нас није. -
Малени
смо - а сиромаси смо;
Ситне
сламке вјетрим на ударцу;
Само
љубав,
Братство,
склад;
Могу
од нас отиснути
Напаст,
б’једу,
Пораз, јад. -
Преслаба
је узданица
“Старо
право”- када
Јача
рука с њиме дрма,
С
њим по ћефу влада;
Тек
за оно - у шакама
Нашијема
што је,
См’јемо
данас устврдити:
“Ово
ми је моје! ….”
А
ић’ смисљат бајне краљевине
Без
у руци моћи ичесове,
-Мајчин
сине алал ти сједине -
То
се правим “умоболом” зове! -
Хајд’
покај се, гријешниче стари! ….
Глас
просвете љубави небеске
Љубав
узлом савршенства зове;
А
тај уза људског савршенства
Крши
ропске најтврђе окове….
Дед’, Антуне, уз љубав приони;
Злобну
вражду у бестрвље гони;
Љубав “ловор”- вражда тече “клетву”,
Као
своју презаслужну жетву! -
Хајд’
покај се! … А кајмо се, кајмо
И
сви с тобом, - који смо ка’ и ти
Завитљали
главом у безглавља:
Те
се паски пазимо,
И
светиње најсветије
Једни
другим газимо,
Као
да смо једни
Ескимези,
а други Кинези,
А
не присна браћа
И
ка’ да нам подједнако
Н’јесу
света прастара имена?!...
Кај
се, Анте; - а и сви се кајмо!...
Па
се кривом браћом припознајмо!...
Времена
су и знамења
Озбиљна
и тешка:
С
час до часа може настат
Невоља
витешка;
Осваклен
се небо мрачи,
Олујина
освуд пр’јети;
Никог
- до нас - пријед не би
Могла
јама прождр’јети;
Ако
муња било одкуд плане,
Ако
вулкан бљуват ватру стане!...
Аох!
да нас у нескладу
То
затече доба:
Вај!
ко би нас тад сачува
Од
вјечита гроба!?...
Бог
и свијет гледају нас;
На
зазор смо сваком,
Ко
год види нас у ‘наком
Спору
преопаком.
Бога,
св’јета људи, себе
Срамујмо
се, - ил’ се кајмо;
А
нипошто не ухвајмо,
Да
буд’ када било,
Неће
пов’јест предате потомству
Данданашњу
пакост, ништавило
Сваке
злице, - која
У
народној ствари,
Мјесто
огањ да тули и гаси,
Она јаче дира га и јари. -
Хоће
пов’јест без милости, Анте,
Ожигосат
клетвом и срамотом
Све
и циглог, - који бруку збија,
Гадну
бруку с народном работом….
Кај’мо
с’ даклен, - да се не кајемо;
Кад
се кајат већ не узмогнемо!...
*)Изјављујем у напријед, да одговарати нећу
на ма чије страначке нападаје ради ове пјесме, коју ми је из њедара изазвала
сама најискренија љубав према части и поносу народном.
**) Овако се је изразио о Старчевићу један
мој врсни пријатељ из Далмације, Хрват, пошто је прошастога љета виђео и познао
Старога у Загребу. -
Котор,
У јануару 1892.
Ј.
Сундечић
Глас
Црногорца 25-I-1892.
Један глас у своје вријеме
Један глас
у своје вријеме
“Ко не држи брата за брата;
тај ће туђина за господара”.
(Нар.
посл)
Та зашто
толик
Раздор и
рат?...
Зар Србин
није
Хрвату
брат?....
Зар Хрват,
Србе,
Није ти
свој?
Зар није
присни
Он братац
твој? –
Куда сте
тргли,
Ђе ви је
ум?...
Умету вашем
Тај води
друм,
Којим ви
тако
Наглите
сад,
На ком вас
може
Црн снаћи
јад. –
Ил’ ви је
мален
На врату
тег?
Ил’ ви је лаган
На груди
брег?
Ил’ сити н’јесте
Туђега
зла?
Ил’ ви се неће
С прложна
тла?
Ил’ за будућност
Не вре ви
крв?
Ил’ вас не гризе
Сав’јести
црв?
Ил’ домољубља
Изда’ вас жар?
Ил’ ви је игра
Народна
ствар? –
Гледа вас
мрки
Душамнин
клет;
Гледа вас
цјео
Поштени
св’јет;
Душману
расте
Од мила
груд;
Свијет вам
строги
Изриче
суд. –
Мртвога
слова
Ман’те се
већ;
Зље ће ви
оно
Слободу
стећ!...
Покојним крунам
Не руш’те мир,
Покојним
сјенкам
Не трујте
пир!...
Слога је
вами
Једини
спас,
И моћан
оклоп
И дичан
крас;
А удружене
Силе и
рад;
Тек могу
створит
Живот ви
млад. –
Гле, -
продор зјаје
Ка’ пака пуст,
Изнад нас
облак
Свио се густ;
Несложним
нами
Ах! То је
гроб;
Ми смо му
вјечно
Пл’јено и
роб! –
На дивној земљи
Ђе ни је
стан,
Дје л’ ни
је први
Сјевнуо
дан;
Свака је
груда
И сваки
кам,
Једнако-правно
Баштинство
нам. –
„Завичај –
рец’мо –
Твој је ка
мој!”
- Па одма
сваки
Престаје бој…..
- Још
рец’мо:”Брату
Раван је
брат!”
- Престаје
одма
И сваки
рат…….
Народност једних
Другим је
цв’јет
Обе су
нами
Талисман
свет!....
- Рецимо и
то,
Па таки
склад;
Мора нам
срећом
Уродит
тад. –
Тад ће ни
сјетна
Одахнут
груд,
Бог ће нам
опћи
Наспорит
труд;
Све ће ни
цвасти,
Напретку
тећ,
Док и ми
смјело
Могнемо рећ:
„Спашен је
мили
Наш сродни
праг,
Њега нам
више
Не плеше
враг;
Туђин му
….
Престао
бит,
Па сад нас
барјак
Над њим ће
с’ вит!” –
Де, браћо
драга,
Преклињем
вас!
До самог
неба
Дижем свој
глас:
На саблаз
свјету
Престан’мо
бит!
Престан’мо
отров
Свог гњева
лит!....
Така
срамота
Грди нам част,
А чврсти
туђу
Над нами
власт. –
Ка’ орли
сиви
Развијмо
лет;
Ко неће
мира,
Тај био
клет!...
Нашијем
гранам
Један је
крек;
Нашијем
ранам
Један је
л’јек;
Гасимо
огањ
Паклени
тај!
У својој
кући
Стварајмо
рај!
Немојмо вразим
Биват на
см’јех!
Безумље
тако
Смртан је
гр’јех. –
Био ко
био,
Јари ли
плам?....
Тај се у
пламу
Спржио
сам! –
Христови
ми смо;
Чујмо му
глас;
Љубављу
светом
Он спаја
нас;
Пољупцом
сваки
Свршимо
спор;
Р’јеч буд’ нам
брацка,
Буд’ брацки твор!
То ишту од
нас
Образ и
Бог;
То од нас
иште
Спас рода
свог. –
На Цетињу,
на Пантелин-дан 1879
Глас
Црногорца 04-VIII-1879
Пријавите се на:
Постови (Atom)