Бугарима

Бугарима

(Поводом бугарског црковног питања у години 1869.)

Бугари, Бугари,

Стари соколови!

Доста су вас трали

Ти грчки попови!

Да вас разнароде,

Све су покушали,

Из цркве вам језик

Славенски прогнали.

За велик вам новац

Продавали глупост,

Угонили силом

У мождане тупост;

С Падишом вам тајно

Замке запињали,

Једа би вас с лица

Земног убрисали;

И сјејућ’  међу  вас

Свако трошно сјеме:

Страшили вас вазда

Громом анатеме. -

Бугари, Бугари,

Ви право имате,

Што се том лукавом

Чопору не дате!

И Бог и правица

На вашој су страни;

Том’  Господ помаже,

Који своје брани:

Није грчка само

Вјера православна:

Она је и вама

Отчевина давна.

Ви сте вазда били

Њени бранитељи:

Ћирил-Методових

Књига хранитељи ….

Вама црква ваша;

Ваша вјера вама …

Нек се робство руши!

Нека гине тама! -

                   Ј. Сундечић

“Орлић”-  црногорски годишњак  1870

Славјанским градовима

Славјанским  градовима

(по Ал. Хомјакову - прерадио Ј. Сундечић)

Праже, ческих страна главо,

Не горди с’ пред Београдом!

И ти Москво златоврха ,

Не горди с’ пред Вишеградом!

Чујте, сви смо родна браћа -

Сви  једнога т’јела уди:

Браћи - братски загрљаји,

Рука руци, а груд груди!

Нек  с’  не горди тко с’  у битки

Силом мишце одржао;

Нек не тужи, дугим ратом,

Тко под грозну судбу пао.

Строг је течај искушења,

Дић’  се мора, који паде:

У Бога је милост многа,

Љубав му је без ограде!

Минути ће мрак невољни,

И, одавна пожељена

Просијаће зора красна,

Стат ће браћа сједињена,

Сви велики, сви слободни,

Прот’  душмана сви одважни,

Племените мисли пуни,

И вијером истом снажни! -

“Орлић”-  црногорски годишњак  1870

Мати

Мати

 Дјетињства њежног у првом цвијету,

 Кад не знах да ли живим на свијету;

 Па кад ми најпре ко кроз тмину

 Познања искра у духу сину:

 Чим ли ријеч стекох заупих звати,

 Најпрво Мати, — најпрво Мати! —

 Кад мало касније бјеше ми потреба,

 Од капи воде, од мрве хљеба,

 Или од које забаве ине,

 Да мене жеља или плач мине;

 Ко ће ми слађе, ко л' брже дати,

 Нег' опет Мати, — Нег' опет Мати? —

 Када ме каква невоља гони,

 Те око моје сузица рони;

 Ил' тешка боља када ме свлада,

 Да ми сав живот у муци страда;

 Уздишућ јако по тисућ крати';

 Зовем те Мати, — Зовем те Мати! —

 Оца и сина, супруге, кћери,

 Брата и сестре, друга што вјери,

 Сродника мила, пријана радка,

 Нијесу ми тако имена слатка,

 Ко твоје име, које ћу знати

 Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

 И кад часак посљедњи стигне,

 Да смрт са земље и мене дигне,

 У вјечно жиће блаженог свијета,

 Гдје сваке сласти пролеће цвјета,

 Најстражње ријечи теби ћу слати:

 "С Богом о Мати!... с Богом о Мати!..."

 Твога живота (ако л' се збије)

 Свијећа да се угаси прије,

 Тужнијем срцем, плачевним оком,

 Уздахом честим, ћутном дубоком,

 Слатко ћу тебе ја спомињати,

 Вапећ' те Мати, — вапећ те Мати. —

Не дајмо се!...

Не дајмо се!...

Не дајмо се!...док нам топле крви

Цигло капца по жилама мили,

Но свак настој нека буде први,

Кад је нужда одупр’јет се сили,

Која грози да нам злобно смрви

Сам аманет народности, или

Да напр’јетку, ком смо већ потекли,

Буде кланац  да га не би стекли. —

Не дајмо се!... синови смо славе,

Кр’јепка срца, прем млађане снаге:

Што нас већма противници даве,

Противници народности драге,

Срчаније још такове лаве

Сусретајмо, и на наше враге

Оборимо и стр’јелу и грома,

Рад’ обране имена и дома. —

Не дајмо се!...удес вјечан није;

Био гвозден ма буди колико,

Није вјечан. — Кашње или прије,

Цвјеће цвати, куд бјеше понико

Трн и коров да се по њем’ вије

Кивна гуја, а не други нико. —

Удес мјења; али што нас тиште

Више боли, сталност виша с’ иште. —

Не дајмо се!...овај израз сами

Поставимо на заставу света,

Па душманин нек се онда мами,

Нека рига и жуч своју клету:

Аја! неће одпрвати нами,

Нити нашем к будућности лету…

Бог је реко да се утре злоба,

Да се и ми дигнемо из гроба. —

Иванбеговичино-врело

Пјесма“Иванбеговичино-врело” је уврштена у више издања као пјесма краља Николе, међутим изгледа да је спјевао Јован Сундечић поводом пуштања у рад водовода с Обзовице. “Глас Црногорца” о томе јавља:

“Излет  на Озовицу

Још прошле године, тек се почело радити на водоводу с Озовице на Цетиње, Озовица је стала привлачити Цетињане на своје изворе планинске свеже воде; а ове године још више; и Цетињани сваке недјеље и празника у малијем дружиницама иду као на какав дернек на Озовицу, чисто у сусрет њенијем свежијем водама, које ће на Цетиње довести, на првом мјесту, штедрота и родољубље Њезиног Царског Височанства Велике Књагиње Милице, чије ће име водовод славити до најпотоњијех наших потомака. Изгледа, као не можемо дочекати, да је прије на Цетињу видимо; као да јој идемо унапријед нашу љубав изјавити, чисто као да је митимо, да је прије на Цетиње домамимо. А ко је љети провео који дан на Цетињу, и видио какву оскудицу у свежој води трпе Цетињани, разумјеће ово наше нестрпљење и нашу радост у очи доласка бистре, здраве, планинске воде на Цетиње.

Колико је Цетињско поље нема ниједног извора живе воде; али гдјегод се бунар стане дупсти, нађе се вода, која љети изда, те се замути и у некојим бунарима са свијем нестане. Тада ко хоће да пије добре воде треба је носити с Угања - јаче од уре пута. Био је на Цетињу један мали извор до скора, али кад се нешто стало око њега  радити, сасвијем се вода изгубила. Та се вода звала Иванбеговичино Врело, коме је нас пјесник Јован Сундечић посветио шљедећу лијепу пјесмицу, која ће му име од заборава сачувати:

На Цетињу, мрком пољу,

Изнад двора кнежевскијех

Огроман се крш подиже,

Испод њега врутак вије, 

Хладан врутак слатке воде

Слатко струји, миран лежи

У својему кориташцу,

Нит' отолен икуд бјежи. 

Ту сјетује и почива

Времена је томе доста,

Не зна с' откад, али прича

У народу дивна оста: 

Да је на том љутом мјесту

У свом б'јегу починула

Бег - Ивана в'јерна љуба

И сузам' се обасула. 

Пошто клети Турци б'јаху

Тврди Жабљак заузели,

Што но с' и сад над Морачом

Као сиви соко б'јели, 

Па од оних топлих суза

Да се стекло то врелашце

Суза, које горко проли

Увр'јеђено ту срдашце.- 

Ох заиста чудотворна

Мора да је пуста сила

Вреле сузе, што протиче

Над злом коби рода мила! 

Свједок нама прича ова,

Коју памти народ врли,

Те га такви споменици

Буде на чин неумрли. “

Глас Црногорца  08-VI-1891

Баичком командијеру Бошку Мартиновићу

Убавој нам

                                                                                                               
 Убавој нам Црној Гори

С поноситим брдима,
Отаџбини, што не двори,

Коју нашим мишицама -
Ми бранимо и држимо

Презирући невољу,
Добри Боже, сви т' молимо,

Живи Књаза Николу!

Здрава, срећна, моћна, славна,

Обћем врагу на ужас,
Врлим прецим у свем равна,

Свом народу на украс,
Добрим блага, злијем строга,

Крста, дома, слободе
Заштитника ревноснога,

Храни нам Га, Господе!

Од коварства и напасти

Чувај Њег' и његов дом;
Који сније Њем' пропасти,

Нека буде пропаст том;
А коју Му вјеру крши,

Правда тог’ укротила:

Крјепки Боже, све распрши,

Што на Њ злоба ротила!

Куд Он с нама, свуд' ми с Њиме

Крв смо л’јеват готови;
За Њ,  за вјеру, наше име

И за браћу у окови.
Томе ћемо свету дугу

Одзиват’ се сваки час;
Боже, свеђ нам буд' у кругу,

Благослови  Њег' и нас!