Car Mehmed i Skenderbegova sablja

Car Mehmed

          i

Skenderbegova sablja

(Narodna legjenda)

Čudni glasi dopadnuli

Mehmed caru silenu,

Kako junak Skender-beže

Ima sablju vilenu,

Kojom konja i konjika

Jednim mahom pres'jeca,

I po cijo lakat tvrde

Još zemljice ras'jeca. –

Sultan željom usplamtio

Da tu sablju pribavi,

Da se i on ko delija

Njom u sv'jetu proslavi.

Knjigu piše Skender-begu

I l'jepo ga pozdravi,

Moleć bana da mu svoju

Čudo-sablju otpravi.

Ban milostiv, sablju šalje

Da padiši ugodi:

Tamo - neka krunom slave

Ona i njem’ urodi!

Kad Mehmedu sablja stigla,

Gladi bradu veseo;

Odmah britku pripasao,

B'jesna hata usjeo :

Pa naredi hitrim momcim

Da s’ na konja posjede

Jedan crni rob nevoljni,

I pred njega izvede. –

Momci brzo poslušali,

Brže bili gotovi,

Saletili sinjeg roba

Ko divljiji skotovi.

Kad rob stao na biljegu,

Car po hatu polego,

S daleka se zaigrao,

Britku ćordu potego:

E bi, misliš, i tri roba

Jednim mahom svalio,

Kako bješe zategao

I silno navalio.....

Iza svijeh naramnica

Sto ga snaga podn’jela,

Ošinuo kukavnika,

Nesreća ga odn'jela! –

No gle čuda - divna čuda!

Tko bi s’ tome nadao ?....

Jedva care nješto rane

Bješe robu zadao. –

Rasrdi se poput guje,

Pa u saraj odleti;

Viče divit i hartiju,

Kano sišo s pameti.

Na koljenu knjigu mrži:

“Aramio Skendere,

Od tebe se n’jesam nado -

Take ljute nevjere!

Poslo si mi drugu sablju,

Koja ničem nevalja;

Vraćam ti je-e Bog dao;

Da ti obraz okalja ! –“

Kad na ruke Skender-begu

Sitna knjiga dopala,

Ne bješe ga zar još nigda

Bolja volja spopala.

Brci mu se osmjehuju,

Za uvrjedu nemari;

Neg Mehmedu otpisaje,

Da se junak nejari:

Čestit care! n'jesam krivac

Obraza mi mojega!

Ti tek njesi posjekao

S nevaljastva svojega.

Ako sam ti i poslao

- Od pojasa ćordicu,

Lje, Boga mi!  neposlah ti

Uz nju moju desnicu....

Vjeruj meni, moj devlete,

Sablja slabo pomaže,

Kad u mišci nije snage

Da junaštvo pokaže, - “

Na Cetinju na Blagovijesti 1866.

J. Sundečić 

Полазећи с Цетиња на пут Њезина Свјетлост КНЕГИЊА ДАРИНКА ДАНИЛОВА

СОНЕТ ЗА АЛБУМ

Полазећи с Цетиња на пут

Њезина Свјетлост

КНЕГИЊА ДАРИНКА ДАНИЛОВА

У новембру

1864.

Пази небо, ведро небо пази.

Како сладка обузме га туга

Кад с обзорја Даница му слази,

Његов накит и његова друга;

А кад опет јави се на стази

Поносита небеснога круга,

Сјетовање махом одилази

Радост сваки пренапуни уга. –

О Кнегињо! Црној-гори Ти си

Та Даница и предрага мати.

Којом она дичи се и виси.

Данас сладко за тобом сјетује:

Сутра јој се опет здраво врати:

Радост њена св’јетом одјекује. –

Најдубљим штовањем и оданошћy

J. Сундечић

Вртијељка

Вртијељка¹)

(с обзиром на догађај из године 1690.)

“Витезови Срби Вртијељски,

 Луча ће се ваша призирати

 На гробницу вашу освештену.” —

В. Петар Петровић.

Врт’јељко, Врт’јељко,

Бр'јеже узвишени,

Ој ! какова чувства

Ти будиш у мени!

Сладка чувства — вазда,

Колико год крати,

Моје око на-те

Сјетан поглед сврати

Рек би и сад виђу

Тог сокола сива;

С тридест друга — ено

Виђу Баја ²) жива:

Опиру се пустој

Шенђеровој сили,

Готов сваки гинут

За завичај мили.

Ко ни станци тврди

С мјеста се недаду,

На ножевим срца

Душманима ваду.

Гомиле око-њих

Већ мртваца пале

Јуначке им мишце

Нису малаксале.

Бич божији — рек би—

У рукам им с’јева:

Куд ошине — крв се

Потоцима л’јева. ...

Но се гамад слеже

Са свакоје стране,

Вај ! заман се више

Ти лавови бране:

Хиљада на сваког

Појединца врви ....

Гђе је челик-т’јело

Да га ту несмрви?...

Пада један.... други....

Све и цигли паде....

Ниједан у руке

Жив се непредаде.

Сам још Бајо стоји

Љуто срце кали,

Ал’ ударац смртни

Већ и њега свали:

Као дуб посјечен

Ах! на земљу груну,

Да сдружином дјели

Мученичку круну.

Под управом храбра Симе³),

Кој’ десницом стеко име.

Оде војска да се бори,

Силу силом да обори,

Да утаре неман кужну,

Да избави браћу сужну. —

Друга с’ војска тамо крета,

Гђе Косово, Призрен, леже:

Пламти у њој жеља света,

Да Србију опет веже

Са поносном Црном гором

И Јадранским нашим мором.

Њу предводи соко сиви,

Црни Ђорђе кремен живи:

Небесни га огањ жари,

Да завичај спасе стари,

Гђе му престо царев сјао,

Гђе витешки Лазо пао. –

Према Нишу војска трећа,

Од првијех понајвећа,

Смјело миче корак смјели,

Црну крвцу лити жели,

На спас дому, на спас браћи,

Коју турски табан тлачи:

Милоје је њој на челу,

Невјешт вођа к славну дјелу,

Амржња му с као змија

Око пуста срца свија.

Божја срећа с Ђоком била,

И Сими се понавила:

Крвљу маче напојили,

Старе земље посвојили,

Обрисали црне љаге

С чела србске мајке драге.

Но од Ниша дивља сила

Тимок р’јеку пребродила:

Осамдесет свег хиљада,

Њом велики везир влада.

Хоће сила да поплави

Србску земљу свуколику,

Да слободу србску смлави

 У својему тек понику.

Као туча из облака,

Напанула поган јака

Каменички шанац тврди,

Да га сатре и награди.

Pјетки јунак свога рода,

Синђелићу војевода,

Брани шанац с три хиљаде

Србадије своје младе:

Љути јуриш за јуришом

Дочекује и одбија,

Врела зрња правом кишом

Тмуше гађа и убија. —

Више дана, ноћи више,

Турска јарост неодише,

Већ нал’јеће, туче, грува,

Да умете све до ува.

Синђелић се храбро држи,

Умет-огњен злице пржи:

Mа да слаби.... шанца неда,

Но на помоћ братску гледа;

Ал’ Милоје из зависти

Немиче се.... Немакао ! —

Па је Стеван без користи,

Вај! на њега изгледао. ...

Међутијем висок шанац

Изравнио леш до леша,

Оборених зулумћара

Ужаснога код огреша.

Преко грдне те лазине,

Жесток јуриш турци чине:

Ко рисови наваљују,

У тврд шанац ускaкују,

Газећ тикве обријане,

Турадије поваљане....

См’јешале се војске двије:

Ту се коље, ту се бије,

Ту се рву, ту се даве,

Ту пол’јећу људске главе;

Срб се неда, турчин јури,

На све стране крвца цури,

Муке доста, више јада,

До мртваца мртвац пада. –

Кад Синђелић чисто згледа,

Е с’ обранит шанац неда:

Витешка му груд ускину,

Потаче га к славну чину:

“Жив ни мртав нећу – рече —

“Да ме турски ханџар сјече!... “

Па подиже к небу очи,

К барутани потом скочи,

Живи огањ праху даде:

Прле земље ука стаде;

У цигаоме једном трену,

Што с’ у тврду шанцу дену,

Све се диже к небу горе,

Све с’ разлети и изгоре;

Ту и Србу и Турчину,

Гроб ужасан исто зину. —

Овако се јунак свети,

‘Вако јунак зна мр’jсти,

Славна чина изглед дати,

Да се може спомињати,

Ко подпора роду јака,

Као дика од јунака. —

Вјечне србске крвопије,

Тад су шићар учиниле;

Од мртвих су србских глава

Ц’јелу кулу саградите.....

Страшна куло!... јаде клети!...

Страховити спомениче!...

Ти бар моју браћу сјети:

Све, да сами чемер ниче —

Грдни чемер — гђе год влада

Дух зависти и несклада,

С којих Србу храм слободе

Истом с нова подигнути,

Сад упропаст мал’ неоде,  

Ко и дослен више пути:

На обрану да небуде

Њему Ђорђе похитао,

И од жвала коби худе

Отргнут га помогао. —

Страшна куло!... браћу буди,

Да им љубав жари груди;

Да у својој свакој муци.

Дају руку братској руци....

Научи их да им грози

Свака напас у незгоди,

А у братских срца спони

Спас да само траже они. —

J. Сүндечић

¹) Вртијељка је брдо, једно по сата од Цетиња према југо-истоку удаљено.

²) Био је родом из Пиве у Херцеговини и зато прозван Пивљанин, а живио је код Пераста у Боки.

³) Марковића.

Коло Сужњи, Господа и Вила Равиола

Коло

Сужњи, Господа и Вила Равиола

Поводом, догађаја у половини 1866. године

Сужњи:

Од Косова муке дуге,

Чемер-јади вазда гори;

Види Боже ! — зар ни куге

Нема, која љуће мори!...

Господа:

Право које мач нам стече:

То је наше свето право;

Тко то дрзне да порече,

Мора да га носи ђаво. —

Сужњи:

На огњишту нашем, Боже,

Тешки јаран нам дотужи;

Тко га више сносит може?...

Спасуј! — или смрт нам пружи !

Господа:

Добили смо — па нам сада

Мора пл’јено робљем бити;

Господује тко навлада:

Роб см’је једва и просити. —

Сужњи:

Спасуј Творче! — множ гр’jехова

P’јекам крви већ опрасно,

И мукама вијекова

Досада их изкајасмо.

Господа:

Изкоп, пропаст робу, који

Само главом макне, шене:

Колац, коноп готов стоји,

Да му с мјеста живот скрене.

Сужњи:

Ниси, Бого, с народима

Неправедан нигда био,

Него си их над силника

Пре ил’ кашње узвисио. –

Господа:

Пре ил’ кашње, ако с руку

Уклетвама ланац спане:

Светити ће прошлу муку,

Ранама ће видат ране. —

Сужњи:

Утрати ћеш и нам сузе,

Срамоту нам с чеда макнут,

Вратит што нам сила узе,

И к слободи нас потакнут. —

Господа:

Што се икад јаче може

Стегнут робом шглобе треба,

Нек им прште пасје коже,

А лишит их још и љеба. —

Сужњи:

Дунав хладни и три мора,

Постојбину нашу квасе,

Пуну р’јека, поља и гора,

Што јој дивно лице красе. —

Господа:

Роб ни лакта земље нема;

Проклетоме сваком сину,

Триста јада да се спрема

Спомене ли домовину.—

Сужњи:

Таки пред’jех сличан рају

Нек нам штити небо драго,

У свакоме њег’вом крају

Нек просвјете блиста благо! —

Господа:

Робље једноч да омудри,

Вериге би осјетило;

По мозгу га зато удри,

И сунца му криј свјетило....

Сужњи:

Просвјета нам идол буди,

С њом слобода права ниче:

Жртвујмо јој ум и груди,

Њени в’јенци народ диче. —

Господа:

Наша корист и ми себи,

Два су златна бога нама:

Нема жртве, коју неби

Заклали их пред ногама. —

Сужњи:

Добри Боже! дај нас стегни

Уједини дух љубави!

Брата с братом чврсто спрегни!

Злоће наше заборави!

Господа:

Робу с робом недај станка,

Да не скоче милиони:

Нек над судбом Видов-данка

Вјечна им се суза рони! —

Сужњи:

Наш природе закон чисти

Нек над нама већ завлада,

А с тиранством тиран исти

Стрмоглављен, нека пада. –

Господа:

Закон вам је наш миг сами,

Сиромашни ви робови!

Поклон дајте ! — ми смо вами

Господари и богови ! —

Сужњи:

На огњишту нашем, Боже,

Тешки јарам нам дотужи;

Сносити се већ неможе:

Спасуј! -- или смрт на пружи! —

Господа:

Право, које мач нам стече:

То је наше свето право;

Тко то дрзне да порече,

Мора да га носи ђаво. —

Господа:

Наша корист и ми себи,

Два су златна бога нама:

Нема жртве, коју неби

Заклали их пред ногама. —

Вила Равиола:

Турчин, Њемац, правом светим

Саму силу именују,

И језиком својих клетим

Покорене грде и псују.

Ал’ што небо већ осуди,

Све то мора да се врши:

Ком нарине покор худи,

Ток и ланце оно крши. —

Господа:

Право, које мач нам стече:

То је наше свето право;

Тко то дрзне да порече,

Мора да га носи ђаво. —

Вила Равиола:

Мој ће Марко ускрснути,

Осветите братске ране;

А слога ће сапрегнути

Све четири јужне гране. —

У слоги ће срећан бити

Мој завичај вилородни,

У њем ће се удомити

Закон Бож’ји и народни. —

Склопиће се једно т’јело

Из удовa пoтргани

Његови ће тлачитељи

На в’јек остат поругани. —

J. Сундечић

"Орлић" 1867.