Nijesam
Iz Zabavica J.
Sundečića
N’jesam moljac –
bogomoljac,
Brojanice što
prebiru
I ne daje Bogu
mira;
Nit’ si opet
bogoborac,
Što poriče zlobno
Boga
Bez svijesti i
razloga ....
Vjekovječno Biće
štujem:
Svud ga vidim,
svud ga čujem;
Al’ na podle
ulizivce,
Al’ na crne
varalice,
Al’ na glave
zatubaste,
Na grdove
trbušaste:
Gledam nješto sa
visoka,
Gledam preko oka. –
Anaćeme vlast da
imam:
Posla bi ih k
vragu,
Da ne truju bracku
ljubav
I slogu nam dragu!
–
U času očajanja
Pjevao sam pjesme
žarke,
Žarke pjesme svome
rodu,
I u pjesmam vapio
mu
Zlatnu sreću i slobodu
....
Ali sada, - lele
meni! –
Osjetih se gr’jeha
ljuta:
Njesam znao što
sam pjeva’;
N’jesam znao kud
sam luta'. –
Jer za sreću i
slobodu
Dok ka’ valja
dozorimo;
Zar još dugo tie moramo
Da stenjemo, da
dvorimo:
Čim nemamo sloge l’jepe,
Čim nemamo srca
čila,
Čim nemamo zdrave
sv’jesti,
Čim ni čast nam
nije mila?...
Znadem šta ću: - turiti
ću
Davor gusle na
policu
Neka dime, neka
čagје;
A latiću
tamburicu:
Da ka’ Hafis, il’
ka’ Mirza
Pjevam ljubav,
pjevam vino;
Pak nek plače – ko
će plakat,
Ko l’ je minô –
dobro minô!...
Vječni pokoj
poginuvšim!
Sram na obraz
kukavicam!
Gr’jeh na dušu
sebičnjacim!
A proklestvo
izdajicam!
Ja lje neću pjevat
više,
Osim vinu i ljubavi;
A drugima – Bogom
prosto! –
Neka gove taštoj
slavi ....
Nek pjevaju Marka,
Janka,
Nek pjevaju ma što
ino:
Dok smo ‘vako svi
na ero:
Ja ću pjevat
ljubav, vino!
J. Sundečić
Slovinac 23 1880
Na grobu Kneza Meda Pucića
U juliju l882.
Na tvom grobu — dubrovački vrli
Vlasteline, umniče, pjesniče, —
Nad kojim ti kitan lovor niče
Da ti resi spomen neumrli;
Na tvom grobu, — što ti sada grli
Tljeno t’jelo, nad kim vila kliče:
„Ti
nam nikad ne mreš, samrtniče!
„Jer
duh velji prah ne troši prli:”
Evo klečim. — suza me oblila,
I pomišljam na Ijucko nam žiće:
Odkuda
je?... što je?. . kuda li će?...
Oh!
- svegj tajna to je svakom bila,
I biti će:... uzor-djela samo,
Vazda slove šta vr’jedismo amo. —
J. Sundečić
Proslov
prilikom
svečane večernje zabave
dane
u Kotorskom „Slavjanskom domu”
u
oči Tripunj-dana 1882.
Spjevao
J. Sundečić
izrekla
dična i vrijedna
Gca.
DARINKA KAMENAROVlĆ
Drugovi
časni ovoga doma,
— Slavjanskog doma — da ste mi zdravi,
Sve svoje sile posvećujući
Milenoj majci, majci nam Slavi!
S vami je znanje, uljudnost, umlje;
To se je uprav nama i htjelo:
Tim rajskim iskram plamti vi duša,
Bukti vi srce, blista vi čelo.
Pa
zborom, tvorom vršite misa’,
Koja nas k slozi bratimskoj budi,
Koja li krasnu narodnu sreću
U zajednici brackoj nam nudi. —
Neka sljepoća vas ne oblazni,
Da zavrljate zablude stazom:
Jer kada tada streknuće ona
Pred grdnim raspa svojega jazom;
Il’ će u nj svratat i mozak prolit,
Te na v’jek v’jeka sramotno pinut:
Opće prezrenje, hulu, proklestvo
Na tjeme svome bezumlju svinut.
Neka zalazi ko god mu drago ;
Vi ipak stojte st’jegom na sr’jedi,
Na kojem piše: „Bratac uz brata
„Najvećeg blaga na sv’jetu vr’jedi.” —
Gdje nema sloge — ni Boga, nema;
Gdje
nije brastva — ni sreće nije:
Bratimska ljubav, ka’ sunce s neba,
Narode kr’jepi, snaži i grije ....
Ta ista ljubav nek silno vuče
Svakog ni brata k svom bližem bratu:
Rusa k Poljaku, Čeha k Slovaku,
A ponajjuče Srba k Hrvatu!
Svi su nam svoji te ime nose,
—
Slavjansko ime ; — al pun je zlosti
Ko bi god n’jeka, da Srb i Hrvat
N’jesu krv ista i kost od kosti. —
Odvjetnik sveti ovoga grada
I ovim slavljem čašćeni danas:
Nek
nas u tijem mislima hrabri
I nek se Bogu utiče za
nas.
***
Da Gospod višnjom pomoći svojom
Nas očeliči u postojanstvu:
Da bi na uhar — mi sinci Slave —
Bivali Slavi i svem
Slavjanstvu!
Срцу и љубави:
Ове
моје гласове нећу да посветим ни теби, умрли човјече, е мало мариш ва тугу
другога; нити ћу теби, о славују, е веселе увијек пјесме појеш, а за весеље ја
сам давно умро! Не, нећу вама, него ћу теби, о увели цвијете; јер теби наличим.
И ти си некад био зелен, и ти си некада њежни умирис пружа, и ти си увенуо. Ох!
и ја сам тако некада убаво дијете био; имени се некад свијет осмијевао; нити
сам за тугу знавао: па и мени златне наде, као твој мирис излињаше; и ја, као и
ти, венем... Прими даклен ове моје звукове; а ја не тражим друго од тебе, него
да ми на гробницу панеш; да, кад њего онуда мине, нека га твоја слика на моју
прилику сјети. И ако би која сузица случајно на тебе канула, о цвијете! немој
је са себе отрести, но је свом увелом пупку сарани: е је оно суза кајања; суза,
која проштења иште и којој ја праштам.
Биједно срце! Као жути листак однешено вијором са зелене ливаде, тако си и ти љубављу однешено из благог наручја покоја: нити те може њежно цвијеће својим мирисом заносити; ни слађана пјесма славујева утјешити; нити те слађени звуци танке фруле могу умирити: све ти је мрско — све те је издало. Да, и љубав те издала! .. и она се сад судбини твојој смијеши; јер је она узрок, да с дана на дан венеш, као цвијет у пустињи, за кога жив створ не зна. Она те је лукаво к себи примамила; у нити си ти знавало, биједно срце, недорасло још томе, да за оним осм’jехом стоји љута гуја сакривена, која потајно труjе jадна срца: као што је тебе отровала, јој, биједно срце!.... Па де, реци срце, која је разлика од онога, што је у дјетинству било!. . Какве те слатке наде заношаху!... А сада? — сада једва тражиш има ли лијека у свијету, е је људски осмијех, — сотоне осмијех. — Па кад у свијету лијека не има: а ти ћеш га, неоплакано, у гробници наћи. Ту ћеш срце, мировати; ту те љубав неће варати!...“
На гробу своје сестрице Зорке
Ој, сестрице, пуна сласти тајне!
Свом си дому ти весеље била;
Али иза боце дуготрајне,
Ах, смртна ти ура зазвонила!
Дизала си к небу зјене рајне,
На рамешце главу наслонила;
Трудила си заман усне бајне,
Да б’ нам задњи поздрав поклонила:
Ах! у рај ти душица полети;
Запалисмо свјећу воштаницу:
А сунашце на небо излети.
Хладно чедо зраци му гријаху;
А на б’једном мртвачкоме лицу
Родитељски пољупци пуцаху. — .
Цетиње 1880.
