понедељак, 15. август 2022.

Na grobu Kneza Meda Pucića

 





Na grobu Kneza Meda Pucića 

U juliju l882.

 

Na tvom grobu — dubrovački vrli

Vlasteline, umniče, pjesniče, —

Nad kojim ti kitan lovor niče

Da ti resi spomen neumrli;

 

Na tvom grobu, — što ti sada grli

Tljeno t’jelo, nad kim vila kliče:

„Ti nam nikad ne mreš, samrtniče!

„Jer duh velji prah ne troši prli:”

 

Evo klečim. — suza me oblila,

I pomišljam na Ijucko nam žiće:

Odkuda je?... što je?. . kuda li će?...

 

Oh! - svegj tajna to je svakom bila,

I biti će:... uzor-djela samo,

Vazda slove šta vr’jedismo amo. —

 

J. Sundečić


Medo Pucić



1882.







Proslov

 



Proslov

 

prilikom svečane večernje zabave

dane u Kotorskom „Slavjanskom domu”

u oči Tripunj-dana 1882.

 

Spjevao J. Sundečić

 

izrekla dična i vrijedna

 

Gca. DARINKA KAMENAROVlĆ

 

Drugovi časni ovoga doma,

— Slavjanskog doma — da ste mi zdravi,

Sve svoje sile posvećujući

Milenoj majci, majci nam Slavi!

 

S vami je znanje, uljudnost, umlje;

To se je uprav nama i htjelo:

Tim rajskim iskram plamti vi duša,

Bukti vi srce, blista vi čelo.

 

Pa zborom, tvorom vršite misa’,

Koja nas k slozi bratimskoj budi,

Koja li krasnu narodnu sreću

U zajednici brackoj nam nudi. —

 

Neka sljepoća vas ne oblazni,

Da zavrljate zablude stazom:

Jer kada tada streknuće ona

Pred grdnim raspa svojega jazom;

 

Il’ će u nj svratat i mozak prolit,

Te na v’jek v’jeka sramotno pinut:

Opće prezrenje, hulu, proklestvo

Na tjeme svome bezumlju svinut.

 

Neka zalazi ko god mu drago ;

Vi ipak stojte st’jegom na sr’jedi,

Na kojem piše: „Bratac uz brata

„Najvećeg blaga na sv’jetu vr’jedi.” —

 

Gdje nema sloge — ni Boga, nema;

Gdje nije brastva — ni sreće nije:

Bratimska ljubav, ka’ sunce s neba,

Narode kr’jepi, snaži i grije ....

 

Ta ista ljubav nek silno vuče

Svakog ni brata k svom bližem bratu:

Rusa k Poljaku, Čeha k Slovaku,

A ponajjuče Srba k Hrvatu!

 

Svi su nam svoji te ime nose,

— Slavjansko ime ; — al pun je zlosti

Ko bi god n’jeka, da Srb i Hrvat

N’jesu krv ista i kost od kosti. —

 

Odvjetnik sveti ovoga grada

I ovim slavljem čašćeni danas:

Nek nas u tijem mislima hrabri

I nek se Bogu utiče za nas.

***

Da Gospod višnjom pomoći svojom

Nas očeliči u postojanstvu:

Da bi na uhar — mi sinci Slave —

Bivali Slavi i svem Slavjanstvu!






1882.














Петар Сундечић - Срцу и љубави (Предговор)

 Срцу и љубави:

Ове моје гласове нећу да посветим ни теби, умрли човјече, е мало мариш ва тугу другога; нити ћу теби, о славују, е веселе увијек пјесме појеш, а за весеље ја сам давно умро! Не, нећу вама, него ћу теби, о увели цвијете; јер теби наличим. И ти си некад био зелен, и ти си некада њежни умирис пружа, и ти си увенуо. Ох! и ја сам тако некада убаво дијете био; имени се некад свијет осмијевао; нити сам за тугу знавао: па и мени златне наде, као твој мирис излињаше; и ја, као и ти, венем... Прими даклен ове моје звукове; а ја не тражим друго од тебе, него да ми на гробницу панеш; да, кад њего онуда мине, нека га твоја слика на моју прилику сјети. И ако би која сузица случајно на тебе канула, о цвијете! немој је са себе отрести, но је свом увелом пупку сарани: е је оно суза кајања; суза, која проштења иште и којој ја праштам. 

Биједно срце! Као жути листак однешено вијором са зелене ливаде, тако си и ти љубављу однешено из благог наручја покоја: нити те може њежно цвијеће својим мирисом заносити; ни слађана пјесма славујева утјешити; нити те слађени звуци танке фруле могу умирити: све ти је мрско — све те је издало. Да, и љубав те издала! .. и она се сад судбини твојој смијеши; јер је она узрок, да с дана на дан венеш, као цвијет у пустињи, за кога жив створ не зна. Она те је лукаво к себи примамила; у нити си ти знавало, биједно срце, недорасло још томе, да за оним осм’jехом стоји љута гуја сакривена, која потајно труjе jадна срца: као што је тебе отровала, јој, биједно срце!.... Па де, реци срце, која је разлика од онога, што је у дјетинству било!. . Какве те слатке наде заношаху!... А сада? — сада једва тражиш има ли лијека у свијету, е је људски осмијех, — сотоне осмијех. — Па кад у свијету лијека не има: а ти ћеш га, неоплакано, у гробници наћи. Ту ћеш срце, мировати; ту те љубав неће варати!...“











 


Петар Сундечић - На гробу своје сестрице Зорке

 



На гробу своје сестрице Зорке

 

Ој, сестрице, пуна сласти тајне!

Свом си дому ти весеље била;

Али иза боце дуготрајне,

Ах, смртна ти ура зазвонила!

 

Дизала си к небу зјене рајне,

На рамешце главу наслонила;

Трудила си заман усне бајне,

Да б’ нам задњи поздрав поклонила:

 

Ах! у рај ти душица полети;

Запалисмо свјећу воштаницу:

А сунашце на небо излети.

Хладно чедо зраци му гријаху;

А на б’једном мртвачкоме лицу

Родитељски пољупци пуцаху. — .

 

Цетиње 1880.









Петар Сундечић - Прошња српског момка

 




Прошња српског момка

 

Из предјела оног дивног,

Што га сиње море кружи

А природа сва му миља

Узорита своја пружи:

 

Тебе зовем Талијанко,

Њежни цвјете пунан чара:

Што одавна својим красом

Ово моје срце пара!...

 

Алпре знади: — није ово

Талија ти узорита:

Но је ово тврди тимор,

Стјена тврда кршевита...

 

Камен ће ни јастук бити,

А пећина кућа бјела;

Анџар ће нам ноћу сјати

Изнад нашег хладна чела;

 

Па још често мораћеш ми

Пушке прашит док дан сване:

А уз гусле јаворове,

ВидаВидаћемо љуте ране!...

 

Па кад будеш стећи синка,

Чути ћеш га: „Збогом, мајко!

Гдје ти каже. — „Идем тамо,

Гдје ми лежи мој бабајко!...“

 

А бабајко његовтад ће

Мртав бити без гробнице...

Алшто блједиш?... што се плашиш,

Моја мила голубице!...

 

Не! не ћу те, Гојко драги,

За тог није Тал’jанкиња!...

То не може поднјет нико,

Нико на свјет: — до Српкиња!...“

 

У Котору 1. марта 1880.