недеља, 31. мај 2020.

Коло Сужњи, Господа и Вила Равиола




Коло
Сужњи, Господа и Вила Равиола

Поводом, догађаја у половини 1866. године


Сужњи:

Од Косова муке дуге,
Чемер-јади вазда гори;
Види Боже ! — зар ни куге
Нема, која љуће мори!...


Господа:

Право које мач нам стече:
То је наше свето право;
Тко то дрзне да порече,
Мора да га носи ђаво. —


Сужњи:

На огњишту нашем, Боже,
Тешки јаран нам дотужи;
Тко га више сносит може?...
Спасуј! — или смрт нам пружи !


Господа:

Добили смо — па нам сада
Мора пл’јено робљем бити;
Господује тко навлада:
Роб см’је једва и просити. —



Сужњи:

Спасуј Творче! — множ гр’jехова
P’јекам крви већ опрасно,
И мукама вијекова
Досада их изкајасмо.


Господа:

Изкоп, пропаст робу, који
Само главом макне, шене:
Колац, коноп готов стоји,
Да му с мјеста живот скрене.


Сужњи:

Ниси, Бого, с народима
Неправедан нигда био,
Него си их над силника
Пре ил’ кашње узвисио. –


Господа:

Пре ил’ кашње, ако с руку
Уклетвама ланац спане:
Светити ће прошлу муку,
Ранама ће видат ране. —


Сужњи:

Утрати ћеш и нам сузе,
Срамоту нам с чеда макнут,
Вратит што нам сила узе,
И к слободи нас потакнут. —


Господа:

Што се икад јаче може
Стегнут робом шглобе треба,
Нек им прште пасје коже,
А лишит их још и љеба. —



Сужњи:

Дунав хладни и три мора,
Постојбину нашу квасе,
Пуну р’јека, поља и гора,
Што јој дивно лице красе. —



Господа:

Роб ни лакта земље нема;
Проклетоме сваком сину,
Триста јада да се спрема
Спомене ли домовину.—



Сужњи:

Таки пред’jех сличан рају
Нек нам штити небо драго,
У свакоме њег’вом крају
Нек просвјете блиста благо! —



Господа:

Робље једноч да омудри,
Вериге би осјетило;
По мозгу га зато удри,
И сунца му криј свјетило....



Сужњи:

Просвјета нам идол буди,
С њом слобода права ниче:
Жртвујмо јој ум и груди,
Њени в’јенци народ диче. —


Господа:

Наша корист и ми себи,
Два су златна бога нама:
Нема жртве, коју неби
Заклали их пред ногама. —



Сужњи:

Добри Боже! дај нас стегни
Уједини дух љубави!
Брата с братом чврсто спрегни!
Злоће наше заборави!



Господа:

Робу с робом недај станка,
Да не скоче милиони:
Нек над судбом Видов-данка
Вјечна им се суза рони! —



Сужњи:

Наш природе закон чисти
Нек над нама већ завлада,
А с тиранством тиран исти
Стрмоглављен, нека пада. –



Господа:

Закон вам је наш миг сами,
Сиромашни ви робови!
Поклон дајте ! — ми смо вами
Господари и богови ! —




Сужњи:

На огњишту нашем, Боже,
Тешки јарам нам дотужи;
Сносити се већ неможе:
Спасуј! -- или смрт на пружи! —



Господа:

Право, које мач нам стече:
То је наше свето право;
Тко то дрзне да порече,
Мора да га носи ђаво. —



Господа:

Наша корист и ми себи,
Два су златна бога нама:
Нема жртве, коју неби
Заклали их пред ногама. —



Вила Равиола:

Турчин, Њемац, правом светим
Саму силу именују,
И језиком својих клетим
Покорене грде и псују.

Ал’ што небо већ осуди,
Све то мора да се врши:
Ком нарине покор худи,
Ток и ланце оно крши. —



Господа:

Право, које мач нам стече:
То је наше свето право;
Тко то дрзне да порече,
Мора да га носи ђаво. —



Вила Равиола:

Мој ће Марко ускрснути,
Осветите братске ране;
А слога ће сапрегнути
Све четири јужне гране. —

У слоги ће срећан бити
Мој завичај вилородни,
У њем ће се удомити
Закон Бож’ји и народни. —

Склопиће се једно т’јело
Из удовa пoтргани
Његови ће тлачитељи
На в’јек остат поругани. —


J. Сундечић

"Орлић" 1867.



Нема коментара:

Постави коментар