Коло Сужњи, Господа и Вила Равиола

Коло

Сужњи, Господа и Вила Равиола

Поводом, догађаја у половини 1866. године

Сужњи:

Од Косова муке дуге,

Чемер-јади вазда гори;

Види Боже ! — зар ни куге

Нема, која љуће мори!...

Господа:

Право које мач нам стече:

То је наше свето право;

Тко то дрзне да порече,

Мора да га носи ђаво. —

Сужњи:

На огњишту нашем, Боже,

Тешки јаран нам дотужи;

Тко га више сносит може?...

Спасуј! — или смрт нам пружи !

Господа:

Добили смо — па нам сада

Мора пл’јено робљем бити;

Господује тко навлада:

Роб см’је једва и просити. —

Сужњи:

Спасуј Творче! — множ гр’jехова

P’јекам крви већ опрасно,

И мукама вијекова

Досада их изкајасмо.

Господа:

Изкоп, пропаст робу, који

Само главом макне, шене:

Колац, коноп готов стоји,

Да му с мјеста живот скрене.

Сужњи:

Ниси, Бого, с народима

Неправедан нигда био,

Него си их над силника

Пре ил’ кашње узвисио. –

Господа:

Пре ил’ кашње, ако с руку

Уклетвама ланац спане:

Светити ће прошлу муку,

Ранама ће видат ране. —

Сужњи:

Утрати ћеш и нам сузе,

Срамоту нам с чеда макнут,

Вратит што нам сила узе,

И к слободи нас потакнут. —

Господа:

Што се икад јаче може

Стегнут робом шглобе треба,

Нек им прште пасје коже,

А лишит их још и љеба. —

Сужњи:

Дунав хладни и три мора,

Постојбину нашу квасе,

Пуну р’јека, поља и гора,

Што јој дивно лице красе. —

Господа:

Роб ни лакта земље нема;

Проклетоме сваком сину,

Триста јада да се спрема

Спомене ли домовину.—

Сужњи:

Таки пред’jех сличан рају

Нек нам штити небо драго,

У свакоме њег’вом крају

Нек просвјете блиста благо! —

Господа:

Робље једноч да омудри,

Вериге би осјетило;

По мозгу га зато удри,

И сунца му криј свјетило....

Сужњи:

Просвјета нам идол буди,

С њом слобода права ниче:

Жртвујмо јој ум и груди,

Њени в’јенци народ диче. —

Господа:

Наша корист и ми себи,

Два су златна бога нама:

Нема жртве, коју неби

Заклали их пред ногама. —

Сужњи:

Добри Боже! дај нас стегни

Уједини дух љубави!

Брата с братом чврсто спрегни!

Злоће наше заборави!

Господа:

Робу с робом недај станка,

Да не скоче милиони:

Нек над судбом Видов-данка

Вјечна им се суза рони! —

Сужњи:

Наш природе закон чисти

Нек над нама већ завлада,

А с тиранством тиран исти

Стрмоглављен, нека пада. –

Господа:

Закон вам је наш миг сами,

Сиромашни ви робови!

Поклон дајте ! — ми смо вами

Господари и богови ! —

Сужњи:

На огњишту нашем, Боже,

Тешки јарам нам дотужи;

Сносити се већ неможе:

Спасуј! -- или смрт на пружи! —

Господа:

Право, које мач нам стече:

То је наше свето право;

Тко то дрзне да порече,

Мора да га носи ђаво. —

Господа:

Наша корист и ми себи,

Два су златна бога нама:

Нема жртве, коју неби

Заклали их пред ногама. —

Вила Равиола:

Турчин, Њемац, правом светим

Саму силу именују,

И језиком својих клетим

Покорене грде и псују.

Ал’ што небо већ осуди,

Све то мора да се врши:

Ком нарине покор худи,

Ток и ланце оно крши. —

Господа:

Право, које мач нам стече:

То је наше свето право;

Тко то дрзне да порече,

Мора да га носи ђаво. —

Вила Равиола:

Мој ће Марко ускрснути,

Осветите братске ране;

А слога ће сапрегнути

Све четири јужне гране. —

У слоги ће срећан бити

Мој завичај вилородни,

У њем ће се удомити

Закон Бож’ји и народни. —

Склопиће се једно т’јело

Из удовa пoтргани

Његови ће тлачитељи

На в’јек остат поругани. —

J. Сундечић

"Орлић" 1867.