среда, 25. децембар 2024.

Žabljak

 

 



Žabljak 


Zavezi se tankom lađom

Niz Rijeku Crnojevu,

Plovom plovi, svrći pogled

I na desnu i na l'jevu


Po glavicam'  timorastim,

Što se tud i onud nižu

Ko mirisne piramide

Jedna s' iznad druge dižu,


Te su vječni spomenici

Mnogim vrlim sokolima

Što padoše zadajući

Trista jada dušmanima, 


Što padoše da dom spasu,

Čast i prava svoja sveta,

Da ih ne tre i ne pleše

Zlotvornika noga kleta.  


Pa kad stignes baš na ušće

Baci pogled k planinama,

Koje no su dični v'jenac

L'jepim zetskim ravninama, 


U oko ti odmah padne

Jedan vršak u nizini,

Sam o sebi - ko bez majke

Siroče se tebi čini.- 


Na vrhu mu, pitaš, šta je,

Je li labud bjelji sn'jega

Raširio pusta krila

Da uživa miljak s njega?


Ah, to nije labud ptica,

Nego Žabljak grad bijeli,

Što nad svojom sudbom ljuto

Još od davnog doba cv'jeli 


Za svojijem gospodarom

Glasovitim Ivan - begom;

Cv'jeli tužan, jer robuje,

Jer pod turskom čami stegom. 


Ah, kada će časak stići

Svoj da bude uza svoga,

Da ne grezne u nemani

Nasilnika poganoga, 


Neg' da bude labud b'jeli

Na Krajini dika stara

Pod upravom o obranom

Crne Gore Gospodara.



J. Sundečić

субота, 14. децембар 2024.

Јован Сундечић - Поздрав гостима присутним открићу споменика Гундулићева у Дубровнику

 


Поздрав гостима присутним открићу

споменика Гундулићева у Дубровнику

26. јунија 1893

 

Добро дошли - браћо драга 

Славна брано одабрана!...

У госте нам добро дошла

Дивна кито поштована!...

 

Ми вам - браћо - растварамо

Груди наше, наша њедра,

И сваког вас целивамо

Сред јуначког чела ведра. –

 

Добро дошли!... Ево згоде

Кад да братац сретне брата;

Да се сретну и загрле

Иза кобна дуга рата:

 

И злосретне трзавице

Која троши наше силе,

И народне животности

Витешке нам слаби жиле.

 

Ево згоде: — баш пред овим

Спомеником - великана,

Ком се данас здушно клања

Славског дебла свака грана...

 

Дивотника л’ - који нас је

Пун надаха пророшкога:

Довикива’ у јединство

Громом гласа пјеснишкога;

 

У јединство виловите

Наше брацке заједнице,

И у свјетлост бајног чара

Из несносне густе тмице.

 

Гледајмо га!... Како стоји,

Пун поноса! - ка да вели:

„Нек кораца мојим стопам

Ко ми славу подић жели!...”

 

Ево даклен, - часа ево;

Пометнимо чегрст сваку:

Дајмо руку брацкој руци:

Дајмо шаци брацку шаку!

 

Па панимо пред кип ови,

Ка пред олтар освештани;

Сви љубављу веље душе

Пјесникове загријани:

 

Положимо овде завјет

И присегу - да се више

Ми нећемо мрко пазит

Док у нами душа дише!

 

Бог нас гледа, гледа свијет,

Гледају нас супостати:

Бог се срди, свјет се мршти,

Што брат с братом тако рати:

 

А душмани пир пирују:

Наш им раздор срцу годи;

Знаду они какве утве

У мутној се лове води. –

 

Скоснимо се!... Богу, свјету,

И свакојем свом злотвору:

Покажимо шта вредимо

У оваку зорну хору!...

 

Покажимо, да имамо:

Ума зрела - срца врела,

И свијести, и прегнућа,

И поштена мушког чела! –

 

Божанство је браћо- слога,

Што немоћне с праха диже;

Ком је она руковођа:

Тај до неба с њоме стиже. —

 

Немоћни смо; - немило смо

Измрвљени на сто страна:

Зја ни сваком на срдашцу

Покрај ране - дубља рана.

 

Вај! - гдје нема челик-снаге;

Крупне рјечи не вриједе!

Прометеа прикована

Не спасоше од биједе;

 

Јовишев му оро чупа

Немилице врла њедра,

А отет му с’ није кадра

Уланчена мишца једра.

 

Слога - браћо - то је снага

Потрганих мали сила:

Ко ће, да их к срцу вине

Сјем њезних лаких крила

 

Нико... ни Бог!.. Бог је љубав;

Па љубави гдје год није:

Ни милости Вишњег сунце

Ту нам не сја, пит’ нас грије. –

 

Ми смишљали што год хтјели:

Вазда не нам бити ками;

Јер ни среће ни напретка

Сјем љубави нема нами. –

 

Љубав, слога и братимство:

То су сидра нашег спаса,

Сред олујом узваљана

Морског бјеса и таласа.

 

Што је Хрват без Србина;

Што ли Србин без Хрвата?...

Двје мрвице, ... двије жртве:

Огња првог, првог рата. –

 

Желимо ли среће себи?

Желимо ли спаса дому?

Желимо ли сјаја, славе

Међ народим - роду свому?...

 

Брацким рукам пруж’мо руке:

Брацким срцим - срца дајмо:

Па над својим грдним страстим

Побједницу запревајмо!...

 

У тој пјесми - уздигнимо

Најпре Богу величање:

Јер је од њег суд и милост,

И народим све ухвање...

 

А па онда, водећ коло

Око овог споменика:

Прославимо Гундулића

Ка пјеника - бесмртника.

 

Свог пјесника, - кojeг ћe ce

Дух велики усхитити,

Кад нас спази укићене

Све у самој једној кити:

 

На подножју овом светом,

Пред његовим лицем истим:

Гдје га вјенцим, славоспјевим

Опсипљемо срцем чистим,

 

Ка јунаци, - ка подмладак

Словенскога истог крека;  

Ка најближи род до рода

Из дубока стара вјека...

 

Јер иначе - славна браћо –

Пјесникове мирне кости

Би у гробу уздрктале

С вељег стида и жалости

 

Кад б’ и овде ми остали:

Неприклони, несмиљени,

 Нераскајни, непокајни,

Бјесомучно раздражени..

 

Добро дошли, у час добар!...

Ми вам браћо растварамо:

Наша срца, њедра наша,

И жарко вас целивамо!...

 

Чвор Гордијев размрсити

Могу браћа кад уложе;

Да... и чуда чињет могу

Кад мишице брацке сложе.

 

Хајд’те!... Дајте!.. сложимо се

У слози је наша снага!...

Моћ је слога против свакој

Худој сили - браћо драга! –

 

Крстимо се како којег

Прађедовска вјера учи:

Што је твоје - не см’јем бручит,

Нит ко моје смје да бручи.

 

У складу ни и у раду,

У брацкоме договору,

И у дици - заједници:

Буд зачетак сваком твору...

 

Вјек просвјетни нека види

Да смо и ми врједни њега:

Кад нас снужди брацка нужда,

Кад нас стегне брацка стега;

 

Да смо врједни тога вјека:

Да се сабрат усе знамо:

И куда нас свјест позивље,

Да ми знамо - поћ онамо. –

 

Ој! како би пјеспикове

Узиграле тада кости,

Да друг другу довикнемо:

„Праштам, брате, и ти прости!”

 

Kотор 1893.

 

Пјевао Ј. Сундечић