Филип Ј. Ковачевић - На гробу Пера Ј. Сундечића

                                         

На гробу Пера Ј. Сундечића 

(+ 1884.)

 

Љубио си: млађену ти душу

Најславније пунило је благо, —

У њојзи се сакупило било

Зве што ј’ угодно и мило и драго.

 

Пјевао си . . . О. дивнијех струна!

Слатке маште у твоме полету! —

Кад вијаше пјесме славопојке:

Пјесме Богу, роду и свијету.

 

Живио си: другове ти миле

Увјек жеља за тобоме хити; —

Сваки се је грабио, отима’

Да ти може пријатељем бити.

 

А сад? — сада . . . нека гине сумња,

Која нашем рају пака’ спрема! —

Ја не могу, брате вјеровати,

Да те више међу живе нема.

 

Гле, иста нам прва зора плави

И ка прије исто сунце грије;

А то би нам помрачало давно,

Да ми знамо да те овђе није.

 

Него ваљда на далеком путу

Ти се негђе сада вереш, губиш . . .

Да је просто! — само да нам дуго

И још пјеваш и живиш и љубиш!

 

Котор мјесеца јулија 1884.

 

Филип Ј. Ковачевић

Pavo Kamenarovic - Prigodom nemile smrti Petra Sundečića

 

Prigodom nemile smrti

Petra Sundečića

 

Ucviljenom roditelju

 

Sred obreda obće pobožnosti

I gradjanskog pobožnog veselja,

Оdjek, vajme! tuge prijatelja

Neizmierno duh moj ožalosti.

Nedade mi obred svečanosti

Gdje me tužna nagonjaše želja ;

Stisnuh srce prepuno dreselja,

Оtrieh suze premašne žalosti:

Pak s’ obratih na čudesne moći

Mučenika svetoga Tripuna

Моleć da ti bude u pomoći,

Da t’ ukriepi, Jovo brate mili,

I da tugâ čaša odveć puna

Ne odoli tvoga duha sili!

 

Kotor, dne 2. Veljače 1884.

 

Pavo Kamenarović

Владимир Тројановић - Петар Ј. Сундечић већ не живи . . .

 

Петар Ј. Сундечић

већ не живи . . .

 

Не живи већ она њежна душа, — ледена рака ах caд крије измучено тијело мог милог и незаборног пријатеља, мог тужног друга у љубави . . . .

Љубав га је окупала у најдивнијем развоју, у пјесничком цвијету и лаганом полету његове пусте младости. Перо, Перо! над твојом главом сам геније бјеше ти почео плести поносни вијенац — вијенац твоје муке на српском камену! Пјесниче млади, јао, како ми брзо нестаде!

 

О промјено у мијени ствари

Дај да гледнем у та твоја крила —

Један поглед! остало не мари —

То ће бити моја веља сила.

 

Око твоје, силно око било је заношљиво! Проникнуо си у љепоту свијецку, обазнао си моћ љуцке силе, видио си и чуо тешке јаде и уздисаје, претpпио си — ах нијеси се уздржао — они силни растанак твог разумљивог идеала. 

Перо! жива успомено мог још живог срца, гдје си ми? О, пјесма, пјесма којом летиш, која те охрабрује, заноси и духом истине и љепоте напаја . . . o, како те не одржа! „Зулејка“ ти је живила да укопа твоју младост. „Даринка“ је умрла да укопа моју. У лијепој Русији пјевао си красне пјесме и пријатељима на дар шиљао да се сјећају тебе о Србине!

У дивној Италији гојио си јаворове гусле, дисао си они мили зрак талијанске земље, мотрио си оно ведро небо, опјевао си ону сјајну талијанску звијезду, ох . . . опјева си твоју милу, твој изабрани бисер! 

Перо, Перо! Не, — поврх твог тијела није земља него баш они исти „бисер“ кога си сам изабрао у коме си пјевао веселу и тужну пјесму. 

Ти си мртав а ја живим . . . гдје си Перо ?

Виђи, осјети силну борбу љубави твоје и моје како се истом вијенцу савија! 

Видио си поносни Ловћен и његово чедо! Пјевао си! 

У твојој родној колијевци, у твојој и мојој милој Боки живио си . . . плакао си . . . умро си. 

Српска омладина плаче те, Перо! 

Кука за тобом отац ти пјесник. 

Кука мајка. 

Жале те твоји другови на посе . . . изгубила те Бока. 

Перо, Перо! Неувехли цвијете љубави моје . . . 

Кунем ти се да сам те љубио. 

Збогом!

 

У Грацу 1884 год.

 

Владимир Тројановић 

 

У „Slovincu“ бр. 6. 1884. 274

Петар Сундечић - Ловћену

 

Ловћену

 

Још када сам мало д’јете,

Невинашко д’јете био

На тебе бих често, горо,

Свог погледа управио!

 

Гледа’ сам те увијену

У турбану вјечна сн’јега,

Кад ти облак изморени

На широке груди л’jега’.

 

У прољетњој благој ноћи

Гледа’ сам те, бродећ море ,

Гдје с мјесецом благим водиш

Љубавничке договоре.

 

Али тада млада душа

Тек природу љубила је;

Све што бјеше: дивље-красно,

Страшно - мило, вољела је.

 

Сад бих, горо  испео се

На највише било твоје,

Ту б’ на плочи једног гроба

Преклонио ноге своје,

 

У тишини свете кл’jети

На далеко злобних људи:

Оном гробу, оној плочи

Раскрио бих младе груди.

 

Све на срцу што ми лежи,

Све с чега ме душа боли,

Све о чем у груд ми сумња

Све зашто се Србо моли:

 

Све би, све би у испов’jед

Жељно нашло ту излива;

Причешће бих тад узео,

И свештени кам цјелива’.

 

А та причест, та испов’јед

Ка обичне не би биле:

Много с душе свалиле би,

Многу силу њој улиле!

 

Главaтo 27. августа 1883 .

Петар Сундечић - Ђуле Иванов Куч

 

Ђуле Иванов Куч

 

Тек што зора на истоку

Рујне скуте развијаше,

И роснијем бисерима

Ружичице дариваше,

А већ поље подгоричко

Завалило сто хиљада,

Сто хиљада убојника,

Сто хиљада злотворника

Дома, крста и слободе…

Пјешак стоји до пјешника,

Хитaр коњик до коњика,

А под б’јесним хатовима,

Што пушчаног жељни дима

Земљу бију копитама,

Тутњи поље из дубине,

Као мукли тутањ грмљавине. —

 

Пред војском је на дорату,

У жежену горећ злату,

Охолити Бушатлија;

Крвца трне, мраз уз кости

Хвата рају с тог имена;

А жеља му сад паклена

Груди вија, душу мори:

Да удари Црној Гори,

Да је свлада и покори:

Нове крви да с’ налоче,

Нови харач да покупи,

Нових љуба да с’ наљуби. —

У љевици алај-барјак

Разавијен држи паша,

А около њега кита

Миралаја и бимбаша;

Па дозивље себи Ђула,

Кршна сина, кршних Куча ...

За час предањ јунак стао,

Једре мишце, ока врана

Живом муњом усијана,

Те му вако паша сбори:

„Ој, јуначе! знам да с’ не би

У свој војсци нашло теби

Равна друга и јунака:

С тог милости моје зрака

Јутрос те је обасјала!...

На ти „алај“; . . носи њега:

Па ка оро нас проводи

Кроз литице и врлети,

Ломној гори на Цетиње. —“

 

На те р’јечи, јунаку се

Пламом срџбе жари лице:

Срце туче, крвца кипи,

Ватра креше из зјенице:

При погледу на злотвора,

Кој’ му иде браћу гњести;

Кој’ би ктио надјести му

Кроз све вјеке гадно име

Издајице... Па слободан,

Као оро на тимору;

А чврст као дуб у гори,

‘Вако паши проговори:

„ „Не треба ми „алај“, пашо!

Нећу гује те крвнице,

Што се дигла да крв пије

Моје браће, мог племена;

Нећу име издајице;

Да потомству будем предмет

Вјечне клетве и презрења. —

А ти, пашо, окани се

Ломне горе и ње тића:

Од чудних је жица свито,

Оно гн’јездо поносито:

Тешко руци која сегне,

Да га сруши и развргне. –” ”

Тако рече...

Гордо ухо

Охолита Бушатлије,

Само ропска изражаја

Рјечи слушат научено,

На слободни и смиони

Ђулов говор — за час оста,

Као громом заглушено . . .

 

Ал’ у гордој паше груди,

Већ се стара змија буди :

Отровом му срце трује,

Намишљаје крвне кује;

Па уврјеђен паша сјекну,

И ка љута звијер дрекну:

„Или „алај?...“ — ил’ вјешала ?..“

„ „Вијешала !“ “

— Мирно, тихо

Ђуле паши одговори. —

Тад џелату грмну паша :

„Вјешај псето!...“

„ „Није псето,

Ископицо, гадни сине,

Ко за вјеру вољно гине! ...” ”

— Задње р’јечи бјеху то Ђулине. —

 

***

Ка пучина сиња, тавна.

Кад је вјетар заталаса:

Тако војска Бушатлијна;

Уз бијесно јалакање

И бубњева ударање

Низ поља се одавила,

Да поплави Црну Гору. —

Бојних труба преста звека...

А на небо оскочило

Јарко сунце, — па у златну

Копрeну је св’јет завило. —

Гле, у пољу подгоричком:

Све је мирно, све је тихо,

Не титра се лахор с травом;

Тек што црних гавранова

Гактање се чује мукло,

Над мртвом се вијућ главом

Објешена јуначине ...

Ал’ гле, чуда! — Не кљувају

С њега месо; но ка да се

Чудног оног леша плаше;

С далека га облјетају...

Дивили се славном чину,

Дивили се горском сину. —

 

*

 

Уз небо се оте сунце,

Па причати свјету оде:

Храбри синци српских гора,

Како за крст и слободу

Вољном смрти мрјет ум’једу.

На олтару своме роду! —

 

Напољ 21. Нов. 1883.