Петар
Ј. Сундечић
већ
не живи . . .
Не
живи већ она њежна душа, — ледена рака ах caд крије измучено тијело мог милог и
незаборног пријатеља, мог тужног друга у љубави . . . .
Љубав
га је окупала у најдивнијем развоју, у пјесничком цвијету и лаганом полету
његове пусте младости. Перо, Перо! над твојом главом сам геније бјеше ти почео
плести поносни вијенац — вијенац твоје муке на српском камену! Пјесниче млади,
јао, како ми брзо нестаде!
О
промјено у мијени ствари
Дај
да гледнем у та твоја крила —
Један
поглед! остало не мари —
То
ће бити моја веља сила.
Око твоје, силно око било је заношљиво! Проникнуо си у љепоту свијецку, обазнао си моћ љуцке силе, видио си и чуо тешке јаде и уздисаје, претpпио си — ах нијеси се уздржао — они силни растанак твог разумљивог идеала.
Перо!
жива успомено мог још живог срца, гдје си ми? О, пјесма, пјесма којом летиш,
која те охрабрује, заноси и духом истине и љепоте напаја . . . o, како те не
одржа! „Зулејка“ ти је живила да укопа твоју младост. „Даринка“ је умрла да
укопа моју. У лијепој Русији пјевао си красне пјесме и пријатељима на дар шиљао
да се сјећају тебе о Србине!
У дивној Италији гојио си јаворове гусле, дисао си они мили зрак талијанске земље, мотрио си оно ведро небо, опјевао си ону сјајну талијанску звијезду, ох . . . опјева си твоју милу, твој изабрани бисер!
Перо, Перо! Не, — поврх твог тијела није земља него баш они исти „бисер“ кога си сам изабрао у коме си пјевао веселу и тужну пјесму.
Ти
си мртав а ја живим . . . гдје си Перо ?
Виђи, осјети силну борбу љубави твоје и моје како се истом вијенцу савија!
Видио си поносни Ловћен и његово чедо! Пјевао си!
У твојој родној колијевци, у твојој и мојој милој Боки живио си . . . плакао си . . . умро си.
Српска омладина плаче те, Перо!
Кука за тобом отац ти пјесник.
Кука мајка.
Жале те твоји другови на посе . . . изгубила те Бока.
Перо, Перо! Неувехли цвијете љубави моје . . .
Кунем ти се да сам те љубио.
Збогом!
У
Грацу 1884 год.
Владимир Тројановић
У „Slovincu“ бр. 6. 1884. 274
Нема коментара:
Постави коментар