На гробу Пера Ј. Сундечића
(+ 1884.)
Љубио
си: млађену ти душу
Најславније
пунило је благо, —
У
њојзи се сакупило било
Зве
што ј’ угодно и мило и драго.
Пјевао
си . . . О. дивнијех струна!
Слатке
маште у твоме полету! —
Кад
вијаше пјесме славопојке:
Пјесме
Богу, роду и свијету.
Живио
си: другове ти миле
Увјек
жеља за тобоме хити; —
Сваки
се је грабио, отима’
Да
ти може пријатељем бити.
А
сад? — сада . . . нека гине сумња,
Која
нашем рају пака’ спрема! —
Ја
не могу, брате вјеровати,
Да
те више међу живе нема.
Гле,
иста нам прва зора плави
И
ка прије исто сунце грије;
А
то би нам помрачало давно,
Да
ми знамо да те овђе није.
Него
ваљда на далеком путу
Ти
се негђе сада вереш, губиш . . .
Да
је просто! — само да нам дуго
И
још пјеваш и живиш и љубиш!
Котор
мјесеца јулија 1884.
Филип
Ј. Ковачевић
Нема коментара:
Постави коментар