Филип Ј. Ковачевић - На гробу Пера Ј. Сундечића

                                         

На гробу Пера Ј. Сундечића 

(+ 1884.)

 

Љубио си: млађену ти душу

Најславније пунило је благо, —

У њојзи се сакупило било

Зве што ј’ угодно и мило и драго.

 

Пјевао си . . . О. дивнијех струна!

Слатке маште у твоме полету! —

Кад вијаше пјесме славопојке:

Пјесме Богу, роду и свијету.

 

Живио си: другове ти миле

Увјек жеља за тобоме хити; —

Сваки се је грабио, отима’

Да ти може пријатељем бити.

 

А сад? — сада . . . нека гине сумња,

Која нашем рају пака’ спрема! —

Ја не могу, брате вјеровати,

Да те више међу живе нема.

 

Гле, иста нам прва зора плави

И ка прије исто сунце грије;

А то би нам помрачало давно,

Да ми знамо да те овђе није.

 

Него ваљда на далеком путу

Ти се негђе сада вереш, губиш . . .

Да је просто! — само да нам дуго

И још пјеваш и живиш и љубиш!

 

Котор мјесеца јулија 1884.

 

Филип Ј. Ковачевић