О славном вјенчању

О славном вјенчању

Његовога Царског Височанства

Великога Књаза

Петра Николајевића

с Њезиним Височанством Црногорском Књагињицом

Милицом-Видосавом Петровића-Његоша

У Петрограду

26. јунија 1889.

Ходи Боже љубави!

Благи Христе ходи! 
Божанственим присуством 

Род ни с родом сроди:

Петра Књаза Великог,

Дичног Романова,

С Књагињицом Милицом

Из Петровић-дома;

С тијем дивним анђелом;

С том из горе вилом,

Као миље божије

Прекрасном и милом! . . .

Ходи! — и ка’ њекада

На свадби у Кани,

Међ’ младенце Високе

Премилостив стани;

Сред царскијех дворова

Крај сребрене Неве,

Под заштитом Пречисте

Матере ти Д’јеве:

Женику и Невјести

Благослов уд’јели,

Рајску радост у срца

Њихова усели!

И ка’ што си онамо

У ту исту згоду,

Ти у вино изврсно

Претворио воду:

Судбине им, Господе,

Свег њиховог бића

Претварај у часове

Најмилијег жића;

Да сред драгог порода,

Сред домаћег мира,

Њих благодат осипље

Овог славног пира:

До дубоке старости,

Уз пламену љубав,

Људски вијек с којом је

Јединствено убав. —

„Благослови Исусе „

Овог брака в’јенце!

Благослови Очеве,

И сретне Младенце!

Благослови Русију!

Благослови Цара,

Над мил’јона стотинам

Премоћног владара! . . .“

— Нека данас узвикне

Груд славјанска свака,

Ка’ на дан презнаменог

У Славјанству брака,

Који тврдим доказом

Славјанима бива,

Како Југ ни Сјеверу

На души почива....

А најживљем заносу

Нека нам се преда

Црна гора, — на коју

Бог с висине гледа:

Па је диже, узноси

К небу под облаке,

Да достојно награди

Њезине јунаке,

Који славно гинуше

За крст и слободу;

Славно образ свјетљаше

Мученичком роду;

И пестотин’ година

Од сног златног прага,

Одбијаше јуначки

Оријашког врага. —

Сам је бож’ји промиса’

Вино до те славе

Црногорске кршеве

Голе и крваве:

Избра прву одиву

Из њихова гњезда,

Да блиста на Сјеверу

Као чарна зв’језда;

Да блиста, — и похвалом

Свом Славјанству буде,

Ком је сјевер једини

Спас од коби худе. —

Боже, храни Русију!

Црну Гору множи!

На страх супостатима

Све Славјане сложи!...

Сложи Боже! — ред им је

Да већ ланце скрше,

И великог народа

Улогу да врше! —

У Козлову  

Најпреданији Ј. Сундечић

"Нова Зета" Цетиње бр. 7 1889.