Вртијељка

Вртијељка¹)

(с обзиром на догађај из године 1690.)

“Витезови Срби Вртијељски,

 Луча ће се ваша призирати

 На гробницу вашу освештену.” —

В. Петар Петровић.

Врт’јељко, Врт’јељко,

Бр'јеже узвишени,

Ој ! какова чувства

Ти будиш у мени!

Сладка чувства — вазда,

Колико год крати,

Моје око на-те

Сјетан поглед сврати

Рек би и сад виђу

Тог сокола сива;

С тридест друга — ено

Виђу Баја ²) жива:

Опиру се пустој

Шенђеровој сили,

Готов сваки гинут

За завичај мили.

Ко ни станци тврди

С мјеста се недаду,

На ножевим срца

Душманима ваду.

Гомиле око-њих

Већ мртваца пале

Јуначке им мишце

Нису малаксале.

Бич божији — рек би—

У рукам им с’јева:

Куд ошине — крв се

Потоцима л’јева. ...

Но се гамад слеже

Са свакоје стране,

Вај ! заман се више

Ти лавови бране:

Хиљада на сваког

Појединца врви ....

Гђе је челик-т’јело

Да га ту несмрви?...

Пада један.... други....

Све и цигли паде....

Ниједан у руке

Жив се непредаде.

Сам још Бајо стоји

Љуто срце кали,

Ал’ ударац смртни

Већ и њега свали:

Као дуб посјечен

Ах! на земљу груну,

Да сдружином дјели

Мученичку круну.

Под управом храбра Симе³),

Кој’ десницом стеко име.

Оде војска да се бори,

Силу силом да обори,

Да утаре неман кужну,

Да избави браћу сужну. —

Друга с’ војска тамо крета,

Гђе Косово, Призрен, леже:

Пламти у њој жеља света,

Да Србију опет веже

Са поносном Црном гором

И Јадранским нашим мором.

Њу предводи соко сиви,

Црни Ђорђе кремен живи:

Небесни га огањ жари,

Да завичај спасе стари,

Гђе му престо царев сјао,

Гђе витешки Лазо пао. –

Према Нишу војска трећа,

Од првијех понајвећа,

Смјело миче корак смјели,

Црну крвцу лити жели,

На спас дому, на спас браћи,

Коју турски табан тлачи:

Милоје је њој на челу,

Невјешт вођа к славну дјелу,

Амржња му с као змија

Око пуста срца свија.

Божја срећа с Ђоком била,

И Сими се понавила:

Крвљу маче напојили,

Старе земље посвојили,

Обрисали црне љаге

С чела србске мајке драге.

Но од Ниша дивља сила

Тимок р’јеку пребродила:

Осамдесет свег хиљада,

Њом велики везир влада.

Хоће сила да поплави

Србску земљу свуколику,

Да слободу србску смлави

 У својему тек понику.

Као туча из облака,

Напанула поган јака

Каменички шанац тврди,

Да га сатре и награди.

Pјетки јунак свога рода,

Синђелићу војевода,

Брани шанац с три хиљаде

Србадије своје младе:

Љути јуриш за јуришом

Дочекује и одбија,

Врела зрња правом кишом

Тмуше гађа и убија. —

Више дана, ноћи више,

Турска јарост неодише,

Већ нал’јеће, туче, грува,

Да умете све до ува.

Синђелић се храбро држи,

Умет-огњен злице пржи:

Mа да слаби.... шанца неда,

Но на помоћ братску гледа;

Ал’ Милоје из зависти

Немиче се.... Немакао ! —

Па је Стеван без користи,

Вај! на њега изгледао. ...

Међутијем висок шанац

Изравнио леш до леша,

Оборених зулумћара

Ужаснога код огреша.

Преко грдне те лазине,

Жесток јуриш турци чине:

Ко рисови наваљују,

У тврд шанац ускaкују,

Газећ тикве обријане,

Турадије поваљане....

См’јешале се војске двије:

Ту се коље, ту се бије,

Ту се рву, ту се даве,

Ту пол’јећу људске главе;

Срб се неда, турчин јури,

На све стране крвца цури,

Муке доста, више јада,

До мртваца мртвац пада. –

Кад Синђелић чисто згледа,

Е с’ обранит шанац неда:

Витешка му груд ускину,

Потаче га к славну чину:

“Жив ни мртав нећу – рече —

“Да ме турски ханџар сјече!... “

Па подиже к небу очи,

К барутани потом скочи,

Живи огањ праху даде:

Прле земље ука стаде;

У цигаоме једном трену,

Што с’ у тврду шанцу дену,

Све се диже к небу горе,

Све с’ разлети и изгоре;

Ту и Србу и Турчину,

Гроб ужасан исто зину. —

Овако се јунак свети,

‘Вако јунак зна мр’jсти,

Славна чина изглед дати,

Да се може спомињати,

Ко подпора роду јака,

Као дика од јунака. —

Вјечне србске крвопије,

Тад су шићар учиниле;

Од мртвих су србских глава

Ц’јелу кулу саградите.....

Страшна куло!... јаде клети!...

Страховити спомениче!...

Ти бар моју браћу сјети:

Све, да сами чемер ниче —

Грдни чемер — гђе год влада

Дух зависти и несклада,

С којих Србу храм слободе

Истом с нова подигнути,

Сад упропаст мал’ неоде,  

Ко и дослен више пути:

На обрану да небуде

Њему Ђорђе похитао,

И од жвала коби худе

Отргнут га помогао. —

Страшна куло!... браћу буди,

Да им љубав жари груди;

Да у својој свакој муци.

Дају руку братској руци....

Научи их да им грози

Свака напас у незгоди,

А у братских срца спони

Спас да само траже они. —

J. Сүндечић

¹) Вртијељка је брдо, једно по сата од Цетиња према југо-истоку удаљено.

²) Био је родом из Пиве у Херцеговини и зато прозван Пивљанин, а живио је код Пераста у Боки.

³) Марковића.