среда, 19. јануар 2022.

Одпоздрав побратиму М. Павлиновићу

  



Одпоздрав

побратиму М. Павлиновићу

 

Дивни брате, душо врла,

Једри поздрав твога грла,

Поздрав брату - што ти оде

Храброј гори у походе,

Да походи - да се сроди,

Да избјегне - да снеслегне; -

Ох! да знадш како годи

Обрањеној њег’вој души,

Да му често рука суши

Харну сузу сјетна ока,

Што од чувства предубока

Чешће врци на лист они,

Лист - што поздрав твој му дони

Ална крше прекогоpја,

Од питома твог приморја. –

 

Хај соколе! - твоју сваку

Бог услишо по сто пута!

Утврдио мишцу јаку

Над свјетима изродника,

Над јатама одметника,

Да клет њихов збор некужи

Слогу, која браћу дружи,

Браћу, штоно душом хрле,

Да еу колу у велику,

По свачему једнолику,

Beћ изљубе и загрле. –

 

Грдне грјехе праотаца,

Beћ cмo досад изкајали.

Нa сваком смо зар камену

Знак покоре извајали ....

Крв одовуд, крв одонуд,

Ко валовит поток тече

Нa тисуһе витезова,

Чуј! - ужасно сјенке јече ...

 

Штa вaпију?... Крв за крви,

Изкоп, пораз, смрт, освету.....

Штa спомињу?... Ах! Косово,

И издају на њем клету .....

Али, гдје сам !... Прости брате!

Занјела ме страшна машта

У страшноме овом мјесту,

Гдје сувреда тешко прашта,

Рода и крста злотворнику

И слободе угњетнику. –

 

Страшно мјесто, страшну слику

С десна, с лјева, свуда ствара,

Мниш са падшим јунацима

Да ти сдуша разговара....

Све је ужас! - Само вилу

Слушаш како пјесму милу

Ту зачиња, и припјева

Мучне муке, жртве и славе;

Те безмртним ловор-вјенцем

Јунацима кити главе,

Којим плаће у том доста,

Што им спомен дичан оста. –

 

Ево дјела, ево чина:

Јунак бити, јунак пасти,

Сломити се илпоб'jедит,

Југовићим евзрцала

Понајљепше људске части. —

 

Док зјеваше браћа свуда

Под притиском јарма љута,

Црногорац триста чуда

Творио је триста пута:

Голом груди на боришту,

Сваком муком на кућишту;

Те показо како ваља

Да се образ неокаља,

Како ваља служит роду,

Како бранит крст, слободу:

Таки изглед пред очима

Нек нам прса жари свима. –

 

Ама брате, старе шурке

Старод вјека тко ће стрти

Код мрачњака на све стране?

Којим јоште мозак врти

Стари сврдô, старог кова;

У души им злоба вари,

Сваки б’ рада да поквари

Што дух смишља вјека нова!...

 

То су јади, наши јади;

То су муке без лијека. –

 

Ах! без вјере, ах! без наде,

Да сна свјету мјења сака!...

Мора нестат и мрачњака;

Просвјете је луч мoгyћa:

Растуриће тмине густе,

Умове ће разведрити.

Синути ће жарко сунце

Па ће среће више бити,

Пошто саки збиља схвати.

Да је с братом братовати. –

 

Док смо вако на комаде

Издробљени кô до сада,

Сами ћемо себи градит

Нове јаде поврх јада. –

Није брата над свог брата

Крви над крв своју није:

Туђину је свеђ до себе,

А гроб нама поднам рије.

Тешко тому који иде

Куд туђинац њега води:

Он се само туд пребија

Куд туђинцу бољма годи;

Чувајмо се ко од гује,

Од свакога којсе плаши,

У нашинству да смо наши. –

 

Коло среће круго тече;

Наука је дуга мука:

Кад нас мука опамети,

И сама ће наша рука

Похитити братској руци;

Челик-спону брат-мишица

Нитко тада не разтрже,

А имена издајица

Предати ће вјечна књига

Вјековиту проклињању:

Њих ће свака уста клети

У срамотну спомињању. –

 

Наш је народ искра жива,

У кремену што се скрива;

У времену искра чами,

Док њу оциљ неизмами:

Без кресива није жива,

Труд поред-ње миран стоји,

Да ћe гa ce oгaњ примит.

Бит му може да снебоја;

Ал’ ће оциљ ударити

По кремену кад ли тада,

Те ће искра изкочити,

Жива искра наших нада:

Нaш ће народ, народ бити,

Вељи народ гласовити

 

А сада ти л’jeпа хвала,

Дико-срце, дични сине

Наше мајке домовине!

Нa cв’јету братимскому

Којим смјераш брату свому

Ћут и жеље узвисити,

Душу, срце утјешити. –

Хоћу брате, све што могу

За напредак и за слогу:

Свуда оком - свуда скоком,

Свуда чувства врелим током. –

 

Ох да видиш! - с Цетињ-поља

Твој побратим коли крати

Дигне очи пут небеса,

Пa на Ловћен поглед сврати. –

Да га пазиш - ти би њему

У зјеници пуној жара

Упазио божно чувство

Ловћенскога спрам олтара....

Да ти срце још покаже

Срцем би се узиграо,

Кад штовање онолико

У њем би му разабрао:

Прама оном вељем духу,

Штоно заче, штoнo створи,

ДивниВјенацнеумрли,

В'јенац славе Црној Гори. —

 

Није лдивно! - Кнез Владика

Пјевао је ту слободу,

Така сјајна рјетка дика

Паде у чест нашем роду. –

Владаоца другог нађи

Одкада се свијет свијо,

Да је жртве сдушно тако

Још слободи приносио. –

Ово св'јету дај казујмо,

Нашем свјету још и више,

Нек слободу упознаде,

Нек слободом ув’jeк дише;

У слободи - нек слободу

Тек улаже на спас роду. –

 

Не ја сами, не ти сами

Да сносимо са Ловћена

Св’jeћу, што је ум’јешена

Из онаког дивног м’jеса,

И онаког пустoг кр’jecа

Heгo сваки братац с нами,

Којему је Бог даровô

Да казује браћи слово,

Словом свјести да осјева,

Словом душе да огрјева,

Словом правду да свуд шири,

Словом браћу да измири,

Словом да род препорађа,

Словом свако зло да гађа,

Словом кр’jепи моћи врсне:

Словом мртве да ускрсне:

Нека сноси свјећу исту,

Нек прихваћа за гудало....

Ох! како би тада с нама

Све у накрст запjевало! –

 

Тако, тако горски вјенац,

Спомињаће више браће;

Ориће се глас спомена

И од истог грома јаче....

Гдје такови гром удари,

Треснути ће сваких крајом,

Из потреса тог наша ће

Домовина постат рајом:

Одјекнуһе свуда тиме

Наше знаме, наше име! –

 

J. Сундeчић








Нема коментара:

Постави коментар