Цариграду

 

Цариграду

 

1869.

 

Цариграде дико свјета,

Тужан измећару:

Не божије луче духу,

Него тмуше цару,

 

Кој челичном руком тебе

Држи у том калу,

А под сунцем првог града

Заслужујеш хвалу.

 

Природа те обдарила

Дивотом у Бога,

Створила ти на Босфору

Пред’jел златног рога;

 

А с десна ти и слијева

Два мора разлила,

Пред кољена т’ поноситу

Азију савила.

 

Изнад тебе благо небо

Чаровито свела,

Богаствам ти цјеле земље

Разјазила врела. –

 

Цариграде просједни се

У морску дубину,

Ако скоро не измјениш

Садању судбину;

 

Ако опет на Софији

Частни крст не сијне,

Као знаме да је пало

Царовање тмине,

 

Које тебе погрдило

До највеће мјере,

Лишило те свог имена,

И моћи, и вјере.

 

Блудницом те направило

Скотскијех пожуда,

И крвником небојазним

Божијега суда.

 

У дрило ти жиг на чело

Безакоња сваког,

Да св’јет није доживио

Још Содома таког.

 

Цариграде, Костантина

Вељег престолницо,

Исусове свете вјере

Зв’jездо преходницо:

 

Старе славе и величја

Својега се сјети,

Опрости се гадна кала

И к небу полети;

 

Упри своје бистре очи

У сунце спасења,

Отреси се самртнога

Ноћнога знамења.

 

Буди први град на св’јету:

Бог ти то осуди,

И Рим нови, Цариграде,

Онда збиља буди;

 

Рим поносит својом вјером,

Влашћу, достојанством

Диком, славом, снагом, моћу.

Дивним величанством. –

 

J. Сундечић