У Зети
На нову 1885 годину.
Пролог који је говорила госпођица Милена Огњеновићева пред трећом представом “Балканске Царице“ у Подгорици 3 Јануара 1885.
Зето равна, Зето славна!
Ево чепљем прах твој свети;
А премишљам сјетно мисли,
Колико те злотвор клети
Ногам’ трао и плесао,
Задава’ ти сваке муке,
Главом ти се уметао,
Дух ти стеза’ — ка’ и руке;
Од старога Иван-Бега,
Твога дивног Господара,
Под којим си још 'ти цвала,
Као миљак божјег дара:
Па до јучер .... аох Зето!
Колијевко Неманића!
Алем-камен српске круне!
Зачетницо српског бића!
Златно гњездо соколова,
Којима се Српство дичи!
Проходницо звјездо српска,
Које луча сунцу сличи !...
Страдала си, — мучила се
Живих мука на св’јет ови:
Пали твоји Господари:
Пали твоји соколови ....
Ропство, измет, стид п покор:
Нашљедством су остали ти;
Па ни кукат’ н’јеси смјела;
Нит’ се Богу свом молити. — —
Ал’ одкуд ти, Зето, данас
Веселици пјесми ора!? ...
Одкуд пирка та пуцњава,
Да одл’јега до и гора!? . .
Ох! не питај, српски сине! . .
Не чуди се слављу томе:
Зета више туђа није
Но је опет своја своме! —
Њу је опет преотео
Књаз јуначки Црне Горе:
Крвцом, срцем, душом Србин
Другар вила, чедо зоре. —
Није Зета туђа, није:
Но се згодно помладила;
Па ће опет, ако Бог да,
Зета бити што је била!
Српским сестрам’ мила сеја:
Српској слави гњездо вито:
Излетиште орловима:
Змајим’ легло поносито!
Кљаз Никола Зетом језди:
Погледај га српски роде!
Весео је — радостан је:
Иде Зети у походе,
Да у китној Подгорици
Сјети Зету сретњих дана,
Са преставом виловитом:
Са „Царицом од Балкана“.
Дивним чедом душе своје,
И изливом пламна срца,
Из којега огањ креше,
У којем се понос зрца ....
Огањ, понос српских груди,
Које смјело па бранику
Стајале су, стоје, стаће
На спас роду и на дику. —
Живио ни Књаз-витеже!
Живио ни Књаз-пјесниче!
Ој! уз љубав к домовини,
Колика те својства диче:
Красна, р’јетка, златна својства,
Ка’ владара и човјека! . . .
Живио ни!.., имену Ти
Оста слава до вијека! — —
Ј. Сундечић
“Црногорка” 1885
