Иванбеговичино-врело

Пјесма“Иванбеговичино-врело” је уврштена у више издања као пјесма краља Николе, међутим изгледа да је спјевао Јован Сундечић поводом пуштања у рад водовода с Обзовице. “Глас Црногорца” о томе јавља:

“Излет  на Озовицу

Још прошле године, тек се почело радити на водоводу с Озовице на Цетиње, Озовица је стала привлачити Цетињане на своје изворе планинске свеже воде; а ове године још више; и Цетињани сваке недјеље и празника у малијем дружиницама иду као на какав дернек на Озовицу, чисто у сусрет њенијем свежијем водама, које ће на Цетиње довести, на првом мјесту, штедрота и родољубље Њезиног Царског Височанства Велике Књагиње Милице, чије ће име водовод славити до најпотоњијех наших потомака. Изгледа, као не можемо дочекати, да је прије на Цетињу видимо; као да јој идемо унапријед нашу љубав изјавити, чисто као да је митимо, да је прије на Цетиње домамимо. А ко је љети провео који дан на Цетињу, и видио какву оскудицу у свежој води трпе Цетињани, разумјеће ово наше нестрпљење и нашу радост у очи доласка бистре, здраве, планинске воде на Цетиње.

Колико је Цетињско поље нема ниједног извора живе воде; али гдјегод се бунар стане дупсти, нађе се вода, која љети изда, те се замути и у некојим бунарима са свијем нестане. Тада ко хоће да пије добре воде треба је носити с Угања - јаче од уре пута. Био је на Цетињу један мали извор до скора, али кад се нешто стало око њега  радити, сасвијем се вода изгубила. Та се вода звала Иванбеговичино Врело, коме је нас пјесник Јован Сундечић посветио шљедећу лијепу пјесмицу, која ће му име од заборава сачувати:

На Цетињу, мрком пољу,

Изнад двора кнежевскијех

Огроман се крш подиже,

Испод њега врутак вије, 

Хладан врутак слатке воде

Слатко струји, миран лежи

У својему кориташцу,

Нит' отолен икуд бјежи. 

Ту сјетује и почива

Времена је томе доста,

Не зна с' откад, али прича

У народу дивна оста: 

Да је на том љутом мјесту

У свом б'јегу починула

Бег - Ивана в'јерна љуба

И сузам' се обасула. 

Пошто клети Турци б'јаху

Тврди Жабљак заузели,

Што но с' и сад над Морачом

Као сиви соко б'јели, 

Па од оних топлих суза

Да се стекло то врелашце

Суза, које горко проли

Увр'јеђено ту срдашце.- 

Ох заиста чудотворна

Мора да је пуста сила

Вреле сузе, што протиче

Над злом коби рода мила! 

Свједок нама прича ова,

Коју памти народ врли,

Те га такви споменици

Буде на чин неумрли. “

Глас Црногорца  08-VI-1891