Славјанским градовима

Славјанским  градовима

(по Ал. Хомјакову - прерадио Ј. Сундечић)

Праже, ческих страна главо,

Не горди с’ пред Београдом!

И ти Москво златоврха ,

Не горди с’ пред Вишеградом!

Чујте, сви смо родна браћа -

Сви  једнога т’јела уди:

Браћи - братски загрљаји,

Рука руци, а груд груди!

Нек  с’  не горди тко с’  у битки

Силом мишце одржао;

Нек не тужи, дугим ратом,

Тко под грозну судбу пао.

Строг је течај искушења,

Дић’  се мора, који паде:

У Бога је милост многа,

Љубав му је без ограде!

Минути ће мрак невољни,

И, одавна пожељена

Просијаће зора красна,

Стат ће браћа сједињена,

Сви велики, сви слободни,

Прот’  душмана сви одважни,

Племените мисли пуни,

И вијером истом снажни! -

“Орлић”-  црногорски годишњак  1870

Мати

Мати

 Дјетињства њежног у првом цвијету,

 Кад не знах да ли живим на свијету;

 Па кад ми најпре ко кроз тмину

 Познања искра у духу сину:

 Чим ли ријеч стекох заупих звати,

 Најпрво Мати, — најпрво Мати! —

 Кад мало касније бјеше ми потреба,

 Од капи воде, од мрве хљеба,

 Или од које забаве ине,

 Да мене жеља или плач мине;

 Ко ће ми слађе, ко л' брже дати,

 Нег' опет Мати, — Нег' опет Мати? —

 Када ме каква невоља гони,

 Те око моје сузица рони;

 Ил' тешка боља када ме свлада,

 Да ми сав живот у муци страда;

 Уздишућ јако по тисућ крати';

 Зовем те Мати, — Зовем те Мати! —

 Оца и сина, супруге, кћери,

 Брата и сестре, друга што вјери,

 Сродника мила, пријана радка,

 Нијесу ми тако имена слатка,

 Ко твоје име, које ћу знати

 Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

 И кад часак посљедњи стигне,

 Да смрт са земље и мене дигне,

 У вјечно жиће блаженог свијета,

 Гдје сваке сласти пролеће цвјета,

 Најстражње ријечи теби ћу слати:

 "С Богом о Мати!... с Богом о Мати!..."

 Твога живота (ако л' се збије)

 Свијећа да се угаси прије,

 Тужнијем срцем, плачевним оком,

 Уздахом честим, ћутном дубоком,

 Слатко ћу тебе ја спомињати,

 Вапећ' те Мати, — вапећ те Мати. —

Не дајмо се!...

Не дајмо се!...

Не дајмо се!...док нам топле крви

Цигло капца по жилама мили,

Но свак настој нека буде први,

Кад је нужда одупр’јет се сили,

Која грози да нам злобно смрви

Сам аманет народности, или

Да напр’јетку, ком смо већ потекли,

Буде кланац  да га не би стекли. —

Не дајмо се!... синови смо славе,

Кр’јепка срца, прем млађане снаге:

Што нас већма противници даве,

Противници народности драге,

Срчаније још такове лаве

Сусретајмо, и на наше враге

Оборимо и стр’јелу и грома,

Рад’ обране имена и дома. —

Не дајмо се!...удес вјечан није;

Био гвозден ма буди колико,

Није вјечан. — Кашње или прије,

Цвјеће цвати, куд бјеше понико

Трн и коров да се по њем’ вије

Кивна гуја, а не други нико. —

Удес мјења; али што нас тиште

Више боли, сталност виша с’ иште. —

Не дајмо се!...овај израз сами

Поставимо на заставу света,

Па душманин нек се онда мами,

Нека рига и жуч своју клету:

Аја! неће одпрвати нами,

Нити нашем к будућности лету…

Бог је реко да се утре злоба,

Да се и ми дигнемо из гроба. —

Иванбеговичино-врело

Пјесма“Иванбеговичино-врело” је уврштена у више издања као пјесма краља Николе, међутим изгледа да је спјевао Јован Сундечић поводом пуштања у рад водовода с Обзовице. “Глас Црногорца” о томе јавља:

“Излет  на Озовицу

Још прошле године, тек се почело радити на водоводу с Озовице на Цетиње, Озовица је стала привлачити Цетињане на своје изворе планинске свеже воде; а ове године још више; и Цетињани сваке недјеље и празника у малијем дружиницама иду као на какав дернек на Озовицу, чисто у сусрет њенијем свежијем водама, које ће на Цетиње довести, на првом мјесту, штедрота и родољубље Њезиног Царског Височанства Велике Књагиње Милице, чије ће име водовод славити до најпотоњијех наших потомака. Изгледа, као не можемо дочекати, да је прије на Цетињу видимо; као да јој идемо унапријед нашу љубав изјавити, чисто као да је митимо, да је прије на Цетиње домамимо. А ко је љети провео који дан на Цетињу, и видио какву оскудицу у свежој води трпе Цетињани, разумјеће ово наше нестрпљење и нашу радост у очи доласка бистре, здраве, планинске воде на Цетиње.

Колико је Цетињско поље нема ниједног извора живе воде; али гдјегод се бунар стане дупсти, нађе се вода, која љети изда, те се замути и у некојим бунарима са свијем нестане. Тада ко хоће да пије добре воде треба је носити с Угања - јаче од уре пута. Био је на Цетињу један мали извор до скора, али кад се нешто стало око њега  радити, сасвијем се вода изгубила. Та се вода звала Иванбеговичино Врело, коме је нас пјесник Јован Сундечић посветио шљедећу лијепу пјесмицу, која ће му име од заборава сачувати:

На Цетињу, мрком пољу,

Изнад двора кнежевскијех

Огроман се крш подиже,

Испод њега врутак вије, 

Хладан врутак слатке воде

Слатко струји, миран лежи

У својему кориташцу,

Нит' отолен икуд бјежи. 

Ту сјетује и почива

Времена је томе доста,

Не зна с' откад, али прича

У народу дивна оста: 

Да је на том љутом мјесту

У свом б'јегу починула

Бег - Ивана в'јерна љуба

И сузам' се обасула. 

Пошто клети Турци б'јаху

Тврди Жабљак заузели,

Што но с' и сад над Морачом

Као сиви соко б'јели, 

Па од оних топлих суза

Да се стекло то врелашце

Суза, које горко проли

Увр'јеђено ту срдашце.- 

Ох заиста чудотворна

Мора да је пуста сила

Вреле сузе, што протиче

Над злом коби рода мила! 

Свједок нама прича ова,

Коју памти народ врли,

Те га такви споменици

Буде на чин неумрли. “

Глас Црногорца  08-VI-1891

Баичком командијеру Бошку Мартиновићу

Убавој нам

                                                                                                               
 Убавој нам Црној Гори

С поноситим брдима,
Отаџбини, што не двори,

Коју нашим мишицама -
Ми бранимо и држимо

Презирући невољу,
Добри Боже, сви т' молимо,

Живи Књаза Николу!

Здрава, срећна, моћна, славна,

Обћем врагу на ужас,
Врлим прецим у свем равна,

Свом народу на украс,
Добрим блага, злијем строга,

Крста, дома, слободе
Заштитника ревноснога,

Храни нам Га, Господе!

Од коварства и напасти

Чувај Њег' и његов дом;
Који сније Њем' пропасти,

Нека буде пропаст том;
А коју Му вјеру крши,

Правда тог’ укротила:

Крјепки Боже, све распрши,

Што на Њ злоба ротила!

Куд Он с нама, свуд' ми с Њиме

Крв смо л’јеват готови;
За Њ,  за вјеру, наше име

И за браћу у окови.
Томе ћемо свету дугу

Одзиват’ се сваки час;
Боже, свеђ нам буд' у кругу,

Благослови  Њег' и нас!

        

Д-ру Анти Старчевићу (Уздарје за пренемио дар)

Д-ру Анти Старчевићу *)

Уздарје за пренемио дар

(Полиместри)

Стан’ о старче клеветниче,

Антихристе праве благов’јести!

Стан’ крвниче брацке слоге

И народне св’јести!

Страшни тенче никад не виђени;

Мајком дослен никад не рођени! …

Који демон тебе штити

‘Нака клеветања,

Опадања,

Подметања,

Грдње и псовања? …

Грјешни старче! … Н’јесу Срби

“Накот” ни “пасмина”;

Но су народ и јунаци

Од давних давнина ….

Но су Срби народ врли,

Који с’ дичи оним кољем

На ком су им синови помрли;

Ка’ хришћанство што се дичи

Крстом Распетога

Спаситеља и Господа свога ….

Утекли су с турског коља,

Таман ка’ што кажеш;

Ал’ да су га заслужили -

Препогано лажеш …..

Утекли су Срби с коља,

Ал’ су своме роду

Сачували л’јепу вјеру

И златну слободу! -

Мјесто сузам трострукијем

Да облијеш лице,

Па да кунеш брацки раздор

И бездушне брацке зађевице,

Које су ни узрок гадна рата

Измеђ’  браће Срба и Хрвата;

Измеђ’  браће закавжене кобно,

Измеђ’  браће разбраћене злобно;

Ти, ка’ Тале пустом дреновином,

Лупаш, старче, из свих нарамница;

И вријеђаш братство и поштење,

Ка згранута вином пијаница. -

Вјеруј Анто! …. за “сјекиру”

Створене су само главе оне,

Које код нас сличну политику

Политици твојој гоне;

А не главе врсне браће,

Која прошла кроз ватру и гвожђе,

А њивила своје доморође,

И чувала олтар и огњиште

Гологруда презирући

Мучне муке и свако мучиште ….

А не главе зорне браће Срба,

Којим неће моћ занаго, Анте,

Никад злокрик  твог грла

Забашурит дјела неумрла;

Ни одузет, што им повјест сјајна

Златописом написала,

В’јековима сачувала! -

Само главе на еро скренуте

Расрбљују Србим Неманиће,

Краљевиће, храбре Обилиће;

Исто као, - кад би друге хтјеле

Хрватима разрватит злобно

Крешимире или Звонимире ….

Ал’ паметне и свијесне главе

Не јагме се око туђе славе;

Сваком пошту заслужену дају;

Што је чије, - сваком припознају ….

Брани своје;

Анте, - то је

Право и поштено:

Ал’ не вичи - и у туђе светиње не тичи!

Реци, старче - тако Бог и правда

Помогли ти - како право река’! …

Може ли се икад безочнија,

Немилија,

Или безбознија,

На св’јет ријеч испустити

И гнуснија хула изустити,

Која би се и с далека могла

Такмит с твојом пресрамотном хулом,

Изваљеној без свакога стида

На очиглед цијелога св’јета

Против дивном српскоме језику? ….

Вукодлаче **),

Паклењаче! ….

Није “свињски” језик српски,

Него језик - златни језик,

Језик вила пјевачица,

Језик ситних тамбурица,

Гибак,

Гладак,

Звучан,

Сладак,

Богат,

Једар,

Кр’јепак,

Ведар,

Језик славе,  језик срца,

Ка’ Омиров и Анакреонтов,

У којем се сваки узор зрца -

Треба ли му да се вине;

Деси ли се да загрми;

Он је муња и гром жив;

Пригне ли се: - умиљато

Најњежнији бере цв’јет;

А када се поисправи:

Његов ти је б’јели св’јет. -

Са врх главе до дно пете

Човјек сав претрне,

Кад ти слуша грдње клете

И осваде црне ….

Ками! тијем ти користиш

Славном роду Хрвацкоме….

Не, - о старче, него палиш

Тамњан врага пакленоме! ….

А да којим другијем језиком,

До језика браће своје,

Не зборите,

Не пишете,

Ти и друге скутоноше твоје? -

У зјеницу једну дирнеш -

Осјети и друга;

Ружиш брата - сам се ружиш -

Руглом тога руга;

Пљунеш, брајне, изнад себе -

На образ ти пада;

Пос’јечеш ли прст ма који -

Ц’јела рука страда. -

Ох! мој Анте мучни главом;

Сједа глава за лудила није;

Мућни главом - доба су ти, старче;

Ум прикупи па дозови памет,

Те с’ отреси рђе и поганства! …

Виђи јадан, налет  те не снаша’.

Да и Срби и Хрвати

Н’јесу друго него тужне жртве

Туђе злобе и туђег тирјанства! ….

Док ти куле по небу извијаш,

-И нов Икар - у зрак се одвијаш;

Наше куће у пламену горе;

Наше куће до земље се оре….

Страшне јаме злотвори нам дубу,

И немило за косе нас скубу,

Стисло за врат, - не даду ни квркнут;

Хтјели би нас једним душком сркнут;

Хтјели би нас те отровне змије

Истурити из књиге народа,

Ка’ да никад ни било нас није. -

Малени смо - а сиромаси смо;

Ситне сламке вјетрим на ударцу;

Само љубав,

Братство, склад;

Могу од нас отиснути

Напаст, б’једу,

Пораз,  јад. -

Преслаба је узданица

“Старо право”- када

Јача рука с њиме дрма,

С њим по ћефу влада;

Тек за оно - у шакама

Нашијема што је,

См’јемо данас устврдити:

“Ово ми је моје! ….”

А ић’ смисљат бајне краљевине

Без у руци моћи ичесове,

-Мајчин сине алал ти сједине -

То се правим  “умоболом” зове! -

Хајд’ покај се, гријешниче стари! ….

Глас просвете љубави небеске

Љубав узлом савршенства зове;

А тај уза људског савршенства

Крши ропске најтврђе окове….

Дед’,  Антуне, уз љубав приони;

Злобну вражду у бестрвље гони;

Љубав  “ловор”- вражда тече  “клетву”,

Као своју презаслужну жетву! -

Хајд’ покај се! … А кајмо се, кајмо

И сви с тобом, - који смо ка’ и ти

Завитљали главом у безглавља:

Те се паски пазимо,

И светиње најсветије

Једни другим газимо,

Као да смо једни

Ескимези, а други Кинези,

А не присна браћа

И ка’ да нам подједнако

Н’јесу света прастара имена?!...

Кај се, Анте; - а и сви се кајмо!...

Па се кривом браћом припознајмо!...

Времена су и знамења

Озбиљна и тешка:

С час до часа може настат

Невоља витешка;

Осваклен се небо мрачи,

Олујина освуд пр’јети;

Никог - до нас - пријед не би

Могла јама прождр’јети;

Ако муња било одкуд плане,

Ако вулкан бљуват ватру стане!...

Аох! да нас у нескладу

То затече доба:

Вај! ко би нас тад сачува

Од вјечита гроба!?...

Бог и свијет гледају нас;

На зазор смо сваком,

Ко год види нас у ‘наком

Спору преопаком.

Бога, св’јета људи, себе

Срамујмо се, - ил’ се кајмо;

А нипошто не ухвајмо,

Да буд’ када било,

Неће пов’јест предате потомству

Данданашњу пакост, ништавило

Сваке злице, - која

У народној ствари,

Мјесто огањ да тули и гаси,

Она  јаче дира га и јари. -

Хоће пов’јест без милости, Анте,

Ожигосат клетвом и срамотом

Све и циглог, - који бруку збија,

Гадну бруку с народном работом….

Кај’мо с’  даклен, - да се не кајемо;

Кад се кајат већ не узмогнемо!...

*)Изјављујем у напријед, да одговарати нећу на ма чије страначке нападаје ради ове пјесме, коју ми је из њедара изазвала сама најискренија љубав према части и поносу народном.

**) Овако се је изразио о Старчевићу један мој врсни пријатељ из Далмације, Хрват, пошто је прошастога љета виђео и познао Старога у Загребу. -

Котор, У јануару  1892.

Ј. Сундечић

Глас Црногорца  25-I-1892.