Мати

Мати

 Дјетињства њежног у првом цвијету,

 Кад не знах да ли живим на свијету;

 Па кад ми најпре ко кроз тмину

 Познања искра у духу сину:

 Чим ли ријеч стекох заупих звати,

 Најпрво Мати, — најпрво Мати! —

 Кад мало касније бјеше ми потреба,

 Од капи воде, од мрве хљеба,

 Или од које забаве ине,

 Да мене жеља или плач мине;

 Ко ће ми слађе, ко л' брже дати,

 Нег' опет Мати, — Нег' опет Мати? —

 Када ме каква невоља гони,

 Те око моје сузица рони;

 Ил' тешка боља када ме свлада,

 Да ми сав живот у муци страда;

 Уздишућ јако по тисућ крати';

 Зовем те Мати, — Зовем те Мати! —

 Оца и сина, супруге, кћери,

 Брата и сестре, друга што вјери,

 Сродника мила, пријана радка,

 Нијесу ми тако имена слатка,

 Ко твоје име, које ћу знати

 Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

 И кад часак посљедњи стигне,

 Да смрт са земље и мене дигне,

 У вјечно жиће блаженог свијета,

 Гдје сваке сласти пролеће цвјета,

 Најстражње ријечи теби ћу слати:

 "С Богом о Мати!... с Богом о Мати!..."

 Твога живота (ако л' се збије)

 Свијећа да се угаси прије,

 Тужнијем срцем, плачевним оком,

 Уздахом честим, ћутном дубоком,

 Слатко ћу тебе ја спомињати,

 Вапећ' те Мати, — вапећ те Мати. —