Петар Сундечић - Ђуле Иванов Куч

 

Ђуле Иванов Куч

 

Тек што зора на истоку

Рујне скуте развијаше,

И роснијем бисерима

Ружичице дариваше,

А већ поље подгоричко

Завалило сто хиљада,

Сто хиљада убојника,

Сто хиљада злотворника

Дома, крста и слободе…

Пјешак стоји до пјешника,

Хитaр коњик до коњика,

А под б’јесним хатовима,

Што пушчаног жељни дима

Земљу бију копитама,

Тутњи поље из дубине,

Као мукли тутањ грмљавине. —

 

Пред војском је на дорату,

У жежену горећ злату,

Охолити Бушатлија;

Крвца трне, мраз уз кости

Хвата рају с тог имена;

А жеља му сад паклена

Груди вија, душу мори:

Да удари Црној Гори,

Да је свлада и покори:

Нове крви да с’ налоче,

Нови харач да покупи,

Нових љуба да с’ наљуби. —

У љевици алај-барјак

Разавијен држи паша,

А около њега кита

Миралаја и бимбаша;

Па дозивље себи Ђула,

Кршна сина, кршних Куча ...

За час предањ јунак стао,

Једре мишце, ока врана

Живом муњом усијана,

Те му вако паша сбори:

„Ој, јуначе! знам да с’ не би

У свој војсци нашло теби

Равна друга и јунака:

С тог милости моје зрака

Јутрос те је обасјала!...

На ти „алај“; . . носи њега:

Па ка оро нас проводи

Кроз литице и врлети,

Ломној гори на Цетиње. —“

 

На те р’јечи, јунаку се

Пламом срџбе жари лице:

Срце туче, крвца кипи,

Ватра креше из зјенице:

При погледу на злотвора,

Кој’ му иде браћу гњести;

Кој’ би ктио надјести му

Кроз све вјеке гадно име

Издајице... Па слободан,

Као оро на тимору;

А чврст као дуб у гори,

‘Вако паши проговори:

„ „Не треба ми „алај“, пашо!

Нећу гује те крвнице,

Што се дигла да крв пије

Моје браће, мог племена;

Нећу име издајице;

Да потомству будем предмет

Вјечне клетве и презрења. —

А ти, пашо, окани се

Ломне горе и ње тића:

Од чудних је жица свито,

Оно гн’јездо поносито:

Тешко руци која сегне,

Да га сруши и развргне. –” ”

Тако рече...

Гордо ухо

Охолита Бушатлије,

Само ропска изражаја

Рјечи слушат научено,

На слободни и смиони

Ђулов говор — за час оста,

Као громом заглушено . . .

 

Ал’ у гордој паше груди,

Већ се стара змија буди :

Отровом му срце трује,

Намишљаје крвне кује;

Па уврјеђен паша сјекну,

И ка љута звијер дрекну:

„Или „алај?...“ — ил’ вјешала ?..“

„ „Вијешала !“ “

— Мирно, тихо

Ђуле паши одговори. —

Тад џелату грмну паша :

„Вјешај псето!...“

„ „Није псето,

Ископицо, гадни сине,

Ко за вјеру вољно гине! ...” ”

— Задње р’јечи бјеху то Ђулине. —

 

***

Ка пучина сиња, тавна.

Кад је вјетар заталаса:

Тако војска Бушатлијна;

Уз бијесно јалакање

И бубњева ударање

Низ поља се одавила,

Да поплави Црну Гору. —

Бојних труба преста звека...

А на небо оскочило

Јарко сунце, — па у златну

Копрeну је св’јет завило. —

Гле, у пољу подгоричком:

Све је мирно, све је тихо,

Не титра се лахор с травом;

Тек што црних гавранова

Гактање се чује мукло,

Над мртвом се вијућ главом

Објешена јуначине ...

Ал’ гле, чуда! — Не кљувају

С њега месо; но ка да се

Чудног оног леша плаше;

С далека га облјетају...

Дивили се славном чину,

Дивили се горском сину. —

 

*

 

Уз небо се оте сунце,

Па причати свјету оде:

Храбри синци српских гора,

Како за крст и слободу

Вољном смрти мрјет ум’једу.

На олтару своме роду! —

 

Напољ 21. Нов. 1883.