Ловћену
Још
када сам мало д’јете,
Невинашко
д’јете био
На
тебе бих често, горо,
Свог
погледа управио!
Гледа’
сам те увијену
У
турбану вјечна сн’јега,
Кад
ти облак изморени
На
широке груди л’jега’.
У
прољетњој благој ноћи
Гледа’
сам те, бродећ море ,
Гдје
с мјесецом благим водиш
Љубавничке
договоре.
Али
тада млада душа
Тек
природу љубила је;
Све
што бјеше: дивље-красно,
Страшно
- мило, вољела је.
Сад
бих, горо испео се
На
највише било твоје,
Ту
б’ на плочи једног гроба
Преклонио
ноге своје,
У
тишини свете кл’jети
На
далеко злобних људи:
Оном
гробу, оној плочи
Раскрио
бих младе груди.
Све
на срцу што ми лежи,
Све
с чега ме душа боли,
Све
о чем у груд ми сумња
Све
зашто се Србо моли:
Све
би, све би у испов’jед
Жељно
нашло ту излива;
Причешће
бих тад узео,
И
свештени кам цјелива’.
А
та причест, та испов’јед
Ка
обичне не би биле:
Много
с душе свалиле би,
Многу
силу њој улиле!
Главaтo
27. августа 1883 .
Нема коментара:
Постави коментар