уторак, 14. март 2023.

Петар Сундечић - Ловћену

 

Ловћену

 

Још када сам мало д’јете,

Невинашко д’јете био

На тебе бих често, горо,

Свог погледа управио!

 

Гледа’ сам те увијену

У турбану вјечна сн’јега,

Кад ти облак изморени

На широке груди л’jега’.

 

У прољетњој благој ноћи

Гледа’ сам те, бродећ море ,

Гдје с мјесецом благим водиш

Љубавничке договоре.

 

Али тада млада душа

Тек природу љубила је;

Све што бјеше: дивље-красно,

Страшно - мило, вољела је.

 

Сад бих, горо  испео се

На највише било твоје,

Ту б’ на плочи једног гроба

Преклонио ноге своје,

 

У тишини свете кл’jети

На далеко злобних људи:

Оном гробу, оној плочи

Раскрио бих младе груди.

 

Све на срцу што ми лежи,

Све с чега ме душа боли,

Све о чем у груд ми сумња

Све зашто се Србо моли:

 

Све би, све би у испов’jед

Жељно нашло ту излива;

Причешће бих тад узео,

И свештени кам цјелива’.

 

А та причест, та испов’јед

Ка обичне не би биле:

Много с душе свалиле би,

Многу силу њој улиле!

 

Главaтo 27. августа 1883 .











Нема коментара:

Постави коментар