Петар Сундечић - Ускочка пјесма

 

Ускочка пјесма

 

Ноћ је бурна: — у магли се

Мјесец крије;

Сјевер стриже, вијавица

Ситна вије . . .

 

Ходи чедо милооко,

Ход на груди!

Ево овђе под пећином:

Док заруди...

 

Ово прошће наложимо:

Огња биће;

Та пољупци наша срца

Отоплиће! . . .

 

Млад сам ускок. Силник бану

На праг куће:

„Покори се! — викну — ил’ је

Тане вруће!...“

 

Ал’ је ово моје вруће -

Рекох њему

— Нема хиле, нема силе

На мом шљему —

 

„Зар ће маца да са лавом?..“

(Он упаде;)

А ја запех. — па одапех:

Туре паде.

 

 

Кућа ми је до темеља

Разорена;

Стока ми је до овчице

Разграбљена.

 

Ништа немам: — али имам

Гром-мишицу,

Нож и диљку, и још њешто:

Слободицу. —

 

Са камена на кам скачућ,

Врага млавим:

Гдје га сретнем, — са земљом га

Ту саставим.

 

Ноћ је бурна: — у магли се

Мјесец крије;

Сјевер струже, вијавица

Ситна вије ...

 

Ходи чедо милооко!

Ход на груди!

Ево овђе под пећином

Док заруди...  

Петар Сундечић - Приликом смрти Марка Бајковића

 

Приликом смрти Марка Бајковића

гимназијалног ученика, преминулог у цвијету своје младости 1876.

 

„Могte ti chiama al camin del giorno.“

Leopardi.

Ка’ у ружу њежну, бајну,

Која поче тек цвјетават,

И свој мирис преугодни

Отасломе цв’јећу дават,

Кад се завру дробни црви,

Те је гризу, сок сисају;

Она вене — а листићи

Редом к земљи опадају:

 

Тако и тебе, брате Марко,

У прољећу жића мила,

Љута боца свладала је

И крила ти подломила,

 

Док те јадног под косијер

Моћне смрти не повали:

А ова те (аох, судбо!)

У гроб црни брже свали...

 

Оте наду своме роду,

Да му његда будеш снага;

Оте другу друга врла;

Родитељим сина драга! —

 

Као пчела неуморна

У науци с’ напредова’:

Свом си духу плодан полет

Уз лијепу наду снова’.

 

На дику си сваком био:

Дичан узор сваком ђаку:

К истини си и к љепоти

Подгајао љубав јаку . . .

 

Па када се сјетим да те

Сада хладни камен крије:

Одмах ми се од очију,

Аох! пoток суза лије;

 

Те проклињем смрт опаку

Што пупољке таке гњечи,

Што им широм бјела свјета

Простирати мирис прjeчи. —

 

Али заман, заман плакат;

Е судбина срца нема:

Ког се дојми — без милости,

Тога к вјечном санку спрема.

 

Ој! с анђелим у блаженство

Душа ти је одлетила,

Брате Марко! па земљица

Твојим костим лака била! —

 

У Котору

Петар Сундечић - Шта највећма љубим

 

Шта највећма љубим

„Domovino, majko sreće!...“

А. Рreradović.

 

 

Пријатеља вјерна љубим,

Оца љубим, мајку милу,

Брата свога, вјерну љубу

Посестриму своју вилу.

 

Мили су ми... свијех љубим!

Али за те, домовино,

За те, слатка моја мајко,

За те, моја царевино,

 

Мрем и гинем, — тебе љубим;

Драга моја ти с’ колjeвка:

У свакој ће борби вазда

Бит ми за те душа крјепка.

 

У Котору 23. маја 1876.