Петар Сундечић - Ловћену

 

Ловћену

 

Још када сам мало д’јете,

Невинашко д’јете био

На тебе бих често, горо,

Свог погледа управио!

 

Гледа’ сам те увијену

У турбану вјечна сн’јега,

Кад ти облак изморени

На широке груди л’jега’.

 

У прољетњој благој ноћи

Гледа’ сам те, бродећ море ,

Гдје с мјесецом благим водиш

Љубавничке договоре.

 

Али тада млада душа

Тек природу љубила је;

Све што бјеше: дивље-красно,

Страшно - мило, вољела је.

 

Сад бих, горо  испео се

На највише било твоје,

Ту б’ на плочи једног гроба

Преклонио ноге своје,

 

У тишини свете кл’jети

На далеко злобних људи:

Оном гробу, оној плочи

Раскрио бих младе груди.

 

Све на срцу што ми лежи,

Све с чега ме душа боли,

Све о чем у груд ми сумња

Све зашто се Србо моли:

 

Све би, све би у испов’jед

Жељно нашло ту излива;

Причешће бих тад узео,

И свештени кам цјелива’.

 

А та причест, та испов’јед

Ка обичне не би биле:

Много с душе свалиле би,

Многу силу њој улиле!

 

Главaтo 27. августа 1883 .

Петар Сундечић - Ђуле Иванов Куч

 

Ђуле Иванов Куч

 

Тек што зора на истоку

Рујне скуте развијаше,

И роснијем бисерима

Ружичице дариваше,

А већ поље подгоричко

Завалило сто хиљада,

Сто хиљада убојника,

Сто хиљада злотворника

Дома, крста и слободе…

Пјешак стоји до пјешника,

Хитaр коњик до коњика,

А под б’јесним хатовима,

Што пушчаног жељни дима

Земљу бију копитама,

Тутњи поље из дубине,

Као мукли тутањ грмљавине. —

 

Пред војском је на дорату,

У жежену горећ злату,

Охолити Бушатлија;

Крвца трне, мраз уз кости

Хвата рају с тог имена;

А жеља му сад паклена

Груди вија, душу мори:

Да удари Црној Гори,

Да је свлада и покори:

Нове крви да с’ налоче,

Нови харач да покупи,

Нових љуба да с’ наљуби. —

У љевици алај-барјак

Разавијен држи паша,

А около њега кита

Миралаја и бимбаша;

Па дозивље себи Ђула,

Кршна сина, кршних Куча ...

За час предањ јунак стао,

Једре мишце, ока врана

Живом муњом усијана,

Те му вако паша сбори:

„Ој, јуначе! знам да с’ не би

У свој војсци нашло теби

Равна друга и јунака:

С тог милости моје зрака

Јутрос те је обасјала!...

На ти „алај“; . . носи њега:

Па ка оро нас проводи

Кроз литице и врлети,

Ломној гори на Цетиње. —“

 

На те р’јечи, јунаку се

Пламом срџбе жари лице:

Срце туче, крвца кипи,

Ватра креше из зјенице:

При погледу на злотвора,

Кој’ му иде браћу гњести;

Кој’ би ктио надјести му

Кроз све вјеке гадно име

Издајице... Па слободан,

Као оро на тимору;

А чврст као дуб у гори,

‘Вако паши проговори:

„ „Не треба ми „алај“, пашо!

Нећу гује те крвнице,

Што се дигла да крв пије

Моје браће, мог племена;

Нећу име издајице;

Да потомству будем предмет

Вјечне клетве и презрења. —

А ти, пашо, окани се

Ломне горе и ње тића:

Од чудних је жица свито,

Оно гн’јездо поносито:

Тешко руци која сегне,

Да га сруши и развргне. –” ”

Тако рече...

Гордо ухо

Охолита Бушатлије,

Само ропска изражаја

Рјечи слушат научено,

На слободни и смиони

Ђулов говор — за час оста,

Као громом заглушено . . .

 

Ал’ у гордој паше груди,

Већ се стара змија буди :

Отровом му срце трује,

Намишљаје крвне кује;

Па уврјеђен паша сјекну,

И ка љута звијер дрекну:

„Или „алај?...“ — ил’ вјешала ?..“

„ „Вијешала !“ “

— Мирно, тихо

Ђуле паши одговори. —

Тад џелату грмну паша :

„Вјешај псето!...“

„ „Није псето,

Ископицо, гадни сине,

Ко за вјеру вољно гине! ...” ”

— Задње р’јечи бјеху то Ђулине. —

 

***

Ка пучина сиња, тавна.

Кад је вјетар заталаса:

Тако војска Бушатлијна;

Уз бијесно јалакање

И бубњева ударање

Низ поља се одавила,

Да поплави Црну Гору. —

Бојних труба преста звека...

А на небо оскочило

Јарко сунце, — па у златну

Копрeну је св’јет завило. —

Гле, у пољу подгоричком:

Све је мирно, све је тихо,

Не титра се лахор с травом;

Тек што црних гавранова

Гактање се чује мукло,

Над мртвом се вијућ главом

Објешена јуначине ...

Ал’ гле, чуда! — Не кљувају

С њега месо; но ка да се

Чудног оног леша плаше;

С далека га облјетају...

Дивили се славном чину,

Дивили се горском сину. —

 

*

 

Уз небо се оте сунце,

Па причати свјету оде:

Храбри синци српских гора,

Како за крст и слободу

Вољном смрти мрјет ум’једу.

На олтару своме роду! —

 

Напољ 21. Нов. 1883.

Петар Сундечић - Срцу и љубави (Предговор)

 Срцу и љубави:

Ове моје гласове нећу да посветим ни теби, умрли човјече, е мало мариш ва тугу другога; нити ћу теби, о славују, е веселе увијек пјесме појеш, а за весеље ја сам давно умро! Не, нећу вама, него ћу теби, о увели цвијете; јер теби наличим. И ти си некад био зелен, и ти си некада њежни умирис пружа, и ти си увенуо. Ох! и ја сам тако некада убаво дијете био; имени се некад свијет осмијевао; нити сам за тугу знавао: па и мени златне наде, као твој мирис излињаше; и ја, као и ти, венем... Прими даклен ове моје звукове; а ја не тражим друго од тебе, него да ми на гробницу панеш; да, кад њего онуда мине, нека га твоја слика на моју прилику сјети. И ако би која сузица случајно на тебе канула, о цвијете! немој је са себе отрести, но је свом увелом пупку сарани: е је оно суза кајања; суза, која проштења иште и којој ја праштам. 

Биједно срце! Као жути листак однешено вијором са зелене ливаде, тако си и ти љубављу однешено из благог наручја покоја: нити те може њежно цвијеће својим мирисом заносити; ни слађана пјесма славујева утјешити; нити те слађени звуци танке фруле могу умирити: све ти је мрско — све те је издало. Да, и љубав те издала! .. и она се сад судбини твојој смијеши; јер је она узрок, да с дана на дан венеш, као цвијет у пустињи, за кога жив створ не зна. Она те је лукаво к себи примамила; у нити си ти знавало, биједно срце, недорасло још томе, да за оним осм’jехом стоји љута гуја сакривена, која потајно труjе jадна срца: као што је тебе отровала, јој, биједно срце!.... Па де, реци срце, која је разлика од онога, што је у дјетинству било!. . Какве те слатке наде заношаху!... А сада? — сада једва тражиш има ли лијека у свијету, е је људски осмијех, — сотоне осмијех. — Па кад у свијету лијека не има: а ти ћеш га, неоплакано, у гробници наћи. Ту ћеш срце, мировати; ту те љубав неће варати!...“

 

Петар Сундечић - На гробу своје сестрице Зорке

 

На гробу своје сестрице Зорке

 

Ој, сестрице, пуна сласти тајне!

Свом си дому ти весеље била;

Али иза боце дуготрајне,

Ах, смртна ти ура зазвонила!

 

Дизала си к небу зјене рајне,

На рамешце главу наслонила;

Трудила си заман усне бајне,

Да б’ нам задњи поздрав поклонила:

 

Ах! у рај ти душица полети;

Запалисмо свјећу воштаницу:

А сунашце на небо излети.

Хладно чедо зраци му гријаху;

А на б’једном мртвачкоме лицу

Родитељски пољупци пуцаху. — .

 

Цетиње 1880.