Петар Сундечић - Приликом смрти Марка Бајковића

 

Приликом смрти Марка Бајковића

гимназијалног ученика, преминулог у цвијету своје младости 1876.

 

„Могte ti chiama al camin del giorno.“

Leopardi.

Ка’ у ружу њежну, бајну,

Која поче тек цвјетават,

И свој мирис преугодни

Отасломе цв’јећу дават,

Кад се завру дробни црви,

Те је гризу, сок сисају;

Она вене — а листићи

Редом к земљи опадају:

 

Тако и тебе, брате Марко,

У прољећу жића мила,

Љута боца свладала је

И крила ти подломила,

 

Док те јадног под косијер

Моћне смрти не повали:

А ова те (аох, судбо!)

У гроб црни брже свали...

 

Оте наду своме роду,

Да му његда будеш снага;

Оте другу друга врла;

Родитељим сина драга! —

 

Као пчела неуморна

У науци с’ напредова’:

Свом си духу плодан полет

Уз лијепу наду снова’.

 

На дику си сваком био:

Дичан узор сваком ђаку:

К истини си и к љепоти

Подгајао љубав јаку . . .

 

Па када се сјетим да те

Сада хладни камен крије:

Одмах ми се од очију,

Аох! пoток суза лије;

 

Те проклињем смрт опаку

Што пупољке таке гњечи,

Што им широм бјела свјета

Простирати мирис прjeчи. —

 

Али заман, заман плакат;

Е судбина срца нема:

Ког се дојми — без милости,

Тога к вјечном санку спрема.

 

Ој! с анђелим у блаженство

Душа ти је одлетила,

Брате Марко! па земљица

Твојим костим лака била! —

 

У Котору