Венецији

                                                             
 Венецији

Венецијо! - дивнијега града,

Хај, занаго нема на свијет  ови;

Нит могоше тих божанских зграда

Саздат људи,  до сушти богови;

Или Богом пробрани умови;

Што појмише све узоре рада;

Па ти узор у вјештини нови

Стојиш  чудо свим вјековим сада! -

Но пјеснику словенскоме, - који

Тебе душом запањеном сматра,

Ипак груди гњевна жеже ватра,

Сјетивши се грдних злоћа твоји’,

Сјетивши се, е си и ти била,

Ах! Словенству крвница немила. -

У Венецији 1867.        Ј. Сундечић