Јован Сундечић
српски пјесник
(Приложак биографији и оцјени књижевног рада његовог.)
Написао Том. А. Братић
II дио
Пошљедњи децениј прве половине овога
вијека од особитог је значаја за српску књижевност. У томе су деценију
пропјевали српски пјесници: Бранко Радичевић, Љубом. Ненадовић, Петар
Прерадовић, Јован Сундечић и Јован Јовановић и они сачињавају оно прво коло српских
пјесника, које се отресло сухопарности Мушицког и лажног класицизма, а почели
пјевати у духу народа чистим народним језиком.
Наши су пјесници били остављени сами себи,
једино народна појезија, могла им је бити руковођом у њиховом пјевању, зато ми
и видимо, да су њихове почетне пјесме одјек чисто народне појезије, а особито
се ово може рећи за прве пјесме Јована Сундечића. Коло, које је Бранко повео на
српском Парнасу, њему није могло бити познато као другим српским пјесницима,
јер је он био на крајњој тачци оне српске земље, која стоји на мртвој стражи,
бранећи се са једне стране од поплаве талијанизма, а са друге хрваштине, зато
се он одмах није могао ни ухватити у то Бранково коло. Први угледи њему су били
Дубровачки пјесници са Качићем, али понајвише Вук Ст. Караџић, чије су Народне
Пјесме достизале и у најкрајњије кутке свих српских земаља.
Сундечић, као прави пјесник са природним
даром, није се дуго колебао, који правац да узме у пјевању, јер већ његове прве
пјесме и ако имају par excellence суштину народне појезије, ипак су надахнуте
жицом умјетничком, а за мало, па је само његова појезија имала једини коријен у
Вуковијем пјесмама, а све је друго било чисто умјетно. Он је потпуно схватио
задаћу модерног пјесника, и одабрао сиже свога пјевања:
„Бог и љубав, слога, цвјеће
И народност драга,
Рујно винце, давор срце
И обрана прага“ .......... ¹¹)
То су предмети Сундечићеве појезије. У
цигла четири стиха казано лако све, о чему се написало толико хиљада књига; то
су предмети класичне појезије о којима су пјевали: Омир, Виргилије, Хорације и
други. У избору предмета своје пјесме он је ориђиналан, како међу нашим млађим
пјеснипима, тако и међу страним, јер докле Сундечић вели за Бога:
„И без њега циглог часа
Не би могло ништа бити;
Не би било тог украса,
Што-но небо и земљу кити,
Да његова Мишца моћна,
Није тако свем помоћна.” — ¹²)
дотле су како страни, особито француски
пјесници, тако и наши неки задахнути атеизмом. Колико има уплива на појезију
признање неке највише силе, најбољи нам је свједок Омирова “Илијада“ и Камоншов
спјев: „Os Lusiadas”. Одузмимо од тих дјела оно, ђе се пјева о Богу, односно
Боговима и шта ће нам онда остати? Остаће нешто налик на човјечији костур без
меса и одијела — остаће стихови без узвишеног полета мисли и оне класичне
љепоте; дакле без онога, што појезију чини појезијом.
Као природна посљедица атеизма, у нашој се
појезији појавила „порнографија”, јер млађи пјесници ни мало не полажу на
ријечи Виктора Хиго-а по којима сваки пјесник мора имати: ,,un but moral devant
les yeux”. Сундечић се о то начело није огријешио, за то су његове пјесме онако
добро и примљене, да X. Баданић вели, да би цијела хрвацка књижевност била
„непотпуна“ и „окрњена“ када се у њој „не би достојно приказао у избору
цјеловити рад Србина Јована Сундечића.” ¹³) —
Сундечић није заборавио ни на спољашњу
обраду својих пјесама; његов је стих гладак и звучан, јер се он клони утјецања
неологизму. Он не кује несмишљене ријечи, да му слик буде што бољи, јер и
најуглађенији стих без добре замисли нема литералне вриједности, као што вели
италијанеки пјесник М. Д’ Анунци:
„Oh il verso nou e
tutto se non vola
Sul’ ali
dún pensier alto, o poeta!”
Звучности стиха у Сундечићевим пјесмама доприноси врло много чисто народни језик, и нећемо се огријешити ако речемо, да је свака овећа његова пјесма читава ециклопедија чисто српских народних ријечи, које носе чисто провинцалне карахтере. Али за чудо колико ми у Сундечићевој појезији сретамо разних ријечи и израза, ипак је све то на своме мјесту и како вели ческа критика: ,,у њој нећете срести никаквих неискрених израза, празног летања под облаке, притворне сентименталности, нереал- нога романтизма, нездрава јадиковања, које само себе гута и ничему другом од користи није”. ¹⁴) —
Бујност пјесничке душе Јована Сундечића и узвишеност полета његове мисли најбоље се огледа у његовој пјесми „Вршидба”. Код нас се обично цијени да је Бранков: „Ђачки растанак” најбоља пјесма у нашој појезији, а мени се чини да Сундечићева „Вршидба” ни за длаку не одмиче од „Ђачког растанка” јер ако у „Ђачком растанку” претеже лирски елеменат, дотле у „Вршидби” блиста дидахтика. Бранко је весељак, те би он уз чашицу шампањца соколио нас на игру и играјући споминао стару српску славу и јунаке, а Сундечић је као онај стари професор, и са хладном озбиљношћу очински нас савјетује:
„У гусле се једино не збија,
Но се небу као оро вија;
Ниске ствари са презрењем пази,
А к’ вишима навалито гази“
А кад у томе наиђеш на отпор и облети те пакост љуцка, он ти савјетује јачи отпор:
„Што невоља грози јаче,
Што се већма бједа бани:
Уман човјек мање плаче,
А за послом бољма кани.
На боришту ко хитрији,
Заиста је и срећнији.“
Сундечић није „enfants gates,“ него је он јунак, који се бори и онда, када је ланцима стегнут, јер му је девиза:
Кад мужеви у ужима стењу,
Ваља духом да с’ навише пењу”
а:
„Дух савезат ништа кадро није,
Кад га љубав, кад га слава грије.
Но се хитро отискује летом
К оном брду високом и светом,
На које се рајске виле купе,
Да сатиру худе мисли глупе.“
Када смо послушали његове савјете и свршили свој посао, онда нас тек позива у коло и као момак-коловођа подвикује:
„Скокни коле, коло наше,
У ком браћу слога паше!
Скокни напријед, скокни врло,
Скокни пјевај на све грло ! —
Грлом окни — ногом скокни !
Складно сложно — Тика така!
Процвала нам срећа свака.“ —
Уз „Вршидбу” је са свим згодно пристала „Сјетва” коју је пјесник прибројио „Вршидби” посље иуних 28 година, па ипак је толико био срећан, да је погодио у исте оне жице своје лире на које је и „Вршидбу” испјевао. Срећан је био — велим, и ради тога, што је доживио да га као старца са бијелим власима, узме млађана муза и вине се с њиме у оне сфере, у које може доћи само душа млађана пјесника.
Опће је мишљење даје „Вршидба“ најбољи умотвор Сундечића и један од најбољих умотвора у српској литератури, али са тим није казано да је у њега само једина „Сјетва и Вршидба“ иа којима би културни историк могао свој иоглед уставити, јер у кити Сундечићевих пјесама има их још такових, које би, све када „Сјетве и Вршидбе” не би ни било, могао изнијети пјесника на „вис бесмртности” —Парнас српеки и ту га поставити у ред наших најбољих пјесника.
Напријед смо казали, да је Сундечићева „Вршидба“ надахнута дидактиком, а то се може рећи и за већину његових пјесама особито из ранијег доба, али је иза „Вршидбе” највише има у пјесми: „Нови пакао.“ Неки новији критичари нијесу баш најбољи пријатељи дидактици у појезији, али колико они наводе доказа против дидактике, толико двоструко може со навести у корист њезину. Ништа тако не упливише на душу човјечију као пјесма, а када нас та пјесма учи, онда њезини акорди непрестано се чују у души нашој, када смо на раскрсници добра и зла, те нас управо силом туркају на пут добра, напомињући нам при том хрђаве посљедице зла. Томе нам је добар аргуменат: „Нови покао;” и данас у мојим ушима чују се звуци стихова, које Бранковић у паклу збори:
„Муко над муке:
Косово, рајо...
Простите једног —
Живог вам Бога! —
Голем је гријех
Издајства мога“
а голем утисак на душу чини ехо тога Бранковића вапаја:
„Не прашта никад
Косово, раја ....
Проклети Вуче,
У овој бједи
Теби се кајат’
Више не вр’једи ! . . . .
Мучи се, мучи,
Без конца краја:
Непрашта никад Косово, раја!“ —
„Нови пакао“ је доста налик Бранковом ,,Путу” како по веома развијеној фантазији, тако и по метру и обради стиха. Бранков десетерац Сундечић је преломио, те испјевао свој „Нови пакао” у петерцу, а када се тај петерац исправи у десетерац онда је и ритам једнак. Осим тога „Нови пакао” не изостаје иза „Пута“ ни у сатири, јер су оштре стрелице које је Купидон поклонио пјеснику „Новог пакла“, а овај их разбацао на поједине личности у паклу; само морамо напоменути да је Сундечић у „Новом паклу” био срећнији од Бранка у „Путу”, јер докле је овај по- сљедњи у сатири често пута распушћен и тривијалан, дотле се онај први чувао тривијалности и врло је озбиљан!¹⁵) — За Јов. Сундечића један је критичар, а на име Др Љ. Недић, рекао да је слаб лиричар, те га није као лиричара ни споменуо у својим есејима: „Из новије српске лирске”, али ко год суди да Сундечић није лиричар, тај суди a priori, јер је Сундечић лириски пјесник par exxelence. Ја не знам куда ће боља лирска пјесма од његових: „Косовских даворија” или од оне: „Мила си ми” ђе пјесник онако дивно вели:
Мила си ми ? . . . . каква звјезда...
Зора .... сунце . . . анђео . . . вила?
Мимо сваку божју стварцу:
Мила си ми .... мила . . . мила ! . . .
Ако је особина лирске појезије вјерно сликање осјећаја срца, пуноћа духа са добрим патосом; ако је особина лирике и то: да они стихови, што стоје на папиру као мртви, у устима нашим или туђим имају ту чаробну моћ, да нас доведу у оне сфере у којима је био и пјесник када их је испјевао и изазову у нама исте осјећаје, које је и пјесник осјећао, онда јс заиста и Сундечић лирски пјесник и то фактично бољи, него неки о којима Др. Недић на дуго говорн. Недићу су познате биле „Косовске даворије”, познато му је било да су и епске пјесме Сундечићеве проткане лирском жицом, а познате су му биле и многе друге пјесме његове, које су увеле пјесника у коло српских лиричара, као што му је била позната и она дивна пјесми „Нема, нема...” коју је компоновао словенски композитор Фр. Грбић за четири гласа уз пратњу клавира у збирци својих композиција: „Словенска јека”. Све је то Др. Недић врло добро знао, или је требао да зна, као што је знао и оно, да једне пјеснике не треба извињавати са: „chacun a les defauts de ses
vertues” а друге не, али је све то превидио, за то је јавна критика и осудила Др. Љ. Недића као човјека, који није способан за критичара. Да ли је г. Недић промијенио свој докторски шешир, а са њим и своје критичарске назоре, то не знам, јер се сада слабо бави критиком.
Какав је лирски пјесник Јов. Сундечић, најближи нам је свједок његов зборник еротичких пјесама: „Milje i Omilje“, које су штампане 1893 год. До појаве „Миља и Омиља“ ја сам мислио да љубав није кадра умекшати његово старачко срце, па да запјева као Змај :
„Црна ноћи лако ј’ теби проћи,
Бела зоро лако ти је доћи,
Лако ј’ сунцу просијати гране,
Када не зна шта је миловање.”
То сам мислио и преварио сам се, јер и Сундечић је љубио, љубио онако заносно, као што само пјесник љубити зна, „Миље и Омиље“ је збирка љубавних пјесама по прилици као што је и Петраркина: „Rime” а и повод им је исти. Петрарка је љубио госпођу Хига де Сад, а Сундечић госпођу неког поморског капетана, коју је назвао Невенка. Први — да би утишао своје љубавне боле често би се повлачио у самоћу у Воклиз и тамо би пјевао своје канцоне, сестине, мадригале и сонете својој Лаури; а други је загрејан и опојен љубави свога Миља—Милице, а очаран љепотом Омиља— Невенке спјевао више чисто љубавних пјесама и назвао их „Миље и Омиље”.
Колико се славе Петраркине „Rime” свакоме је познато ко имало нознаје италијанску литературу, а у Сундечића има више пјесама, које би се могле мјерити са Петраркиним. Сундечићев мадригал „Нема, нема“ . .. може се мјерити са најбољим мадригалом што га има у „Rimama”. У томе је мадригалу исказана сва бајност и љепота, што ико може виђети на своме љубљеном предмету: па и још више:
„Нема ока, твога ока,
Жарком сунцу са истока,
Па све паду до запада:
Нема ока, твога ока,
Од запада до истока. —
Нема стаса, твога стаса,
Што је дике, што ли краса,
С крај на он’ крај бјелу свјету:
Нема стаса, стаса твога,
Вилен-стаса убавнога. —
Нема душе, душе миле,
Гдје се стичу рајске виле,
Ни на земљи, нит’ у небу:
Нема твоје душе миле
У анђела ни у виле. —
Нема ока, нема стаса,
Нема твоје душе краса;
Нема нигђе, нигђе нема:
Ока, стаса, душе твоје,
Што занјеше срце моје,“ — ¹⁶)
Сундечић је: poeta natus amoris, као што га је назвала и ческа критика. Његова је љубав жарка, а љубавни утисци трајни, те и у нашој души за дуго остају, читајући његове љубавне пјесме. Ко да не осјети бол и тугу пјесникова срца, кад прочита његову јадиковку:
„ Ход’те руже, ходте рузмарини!
Ход’те моји китњасти чемини!
Ход ловоре — и зелени боре!
Ходи дуњо и наранџо с мора!
Ходи јело с високијех гора,
Рјечна струјо — и студена гујо!
Ход’ славују с маслинове гране!
Ходи орле и црни гавране!
Ходи стуго — и моријо куго.
Ход’те и ви шарени лептири!
Ход’те и ви крилати зефири
Ситне челе — и — овчиие бјеле.
..................................................
..................................................
Груд рањена бол подноси рађе,
И одушка теке онда нађе:
Кад у тузи — помогу му друзи.“ („Milje i Omilje“
229.)
Ја признајем, да Сундечић није створен да поведе коло у механи и да нам жице његове лире отварају апетит наравно, него је он јунак који снијева о Косову:
„Хеј Косово — када се!
Србин тебе сјети,
Зар да крв му не навре
Да те и освети.“
Он Србину довикује:
„Напиј се, напиј Ситнице;
Крви је још у њој,
Коју је некад пролио
Косовски страшни бој!” —
Душевни бол и туга несрећне Милице — посљедње царице српске, који она осјећа, гледајући како јој на крваво разбојиште одлази војно и браћа, пјесника су дубоко потресли, па их је вјерно насликао у китицама, које почињу са:
„Горким сузам Милица
Своје лице роси,
Па у Кнеза од девет
Једног брата проси...” ¹⁷)
Сундечић је загријан патриотизмом епјевао своје „Косовске даворије”, а опојен чистом љубави спјевао је највећи зборник љубавних пјесама што га има у српској литератури — „Миље и Омиље“ и са тиме је уведен у коло наших најбољих лиричара. То му признаје и страна критика, а и ми ако ћемо право судити морамо до тог закључка доћи, да је он лиричар: par exsellence међу нашим првим лиричарима. —
Епска појезија слабо иде од руке српским пјесницима, јер наша литература, изузимајући „Смрт Смаил-аге Ченгића” мало има епских спјевова, који би одговарали свима правилима епике, а о каквом већем спису не треба ни говорити. Особито је замјерити нашим млађим пјесницима, што се слабо огледају на епици и чини ми се да су они уобразили, да не могу у тој врсти иојезије нипгга вриједног створити. И самом пок. Бранку нијс пошло за руком да крунише своју пјесничку славу каквим овећим епосом, премда му је то била жеља, у којој је и умро; а од других пјесника наших Јован Сундечић се је највише бавио епском појезијом и то са успјехом, а особити је мајстор у пјесничкој приповијести, да му треба пара тражити. Његове су виле музе из црногорских крша, за то он у својим епским пјесмама и пјева дјела тих непобјеђених осветника српске слободе. Тако су постале: „Крвава кошуља”, „Кула Баја Пивљавина”, „Анђелија Косорића” и друге, а то су епске пјесме са правим почетком in medias res. Свака од тих пјесаме саставља, по свима правилима појетике, умјетнички састављену цјелину, испјевану класичном пластичношћу и објективношћу. —
Јунаци Суидечићевих епских пјесама нијесу измишљени, него су то јунаци, који су у истини егзистирали и са оштрим јатаганом бранили сваки каменак своје домовине. Девиза је њихова била „amor incint omnia,” али не онако, као што се налази у романима Емила Золе, Александра Дима и др., него љубав према својој домовини и раду своме — то су јунаци, који су задахнути узвишеном идеом патриотизма.
Какав је Сундечићев Бајо?
„А ко незна тог јунака:
Трепет, ужас, бич Турака?
Ко тог не зна орла сива?
Ко тог не зна љуцког дива?
Ко ли не зна тога лава?
Ком се свуда ори слава.”
А шта га покреће на борбу?... Је ли пуста слава, или егоизам?... Није!.. Слава је логична посљедица дјела јунака Сундечићевих, а егоизам је далеко од њих. Њих покреће идеја узвишенија, него што је водила јунаке Омирове Илијаде на Троју-идеја хуманитарности:
„Бајо чује, Бајо гледа
Своје браће триста бједа.
Слуша лелек, муке види,
Па се чисто себе стиди.
Лавско срце лава дражи,
Окршаја да потражи,
Да с обиде с тигровима,
Мимо звјерад звјеровима.”
Хуманитарност је спојена са оном идеом која је јунаке Тасовог „Ослобођеног Јерусалима” водила на далеки исток да се боре и гину:
„Чак побожни осјећаји
Разгрјеваху срце Баји;
Јунак исто пламти жаром
За огњиштем и олтаром:
Кад би за дом живот дао,
И за крст би исто пао”.,.. —
Сундечићеве су јунакиње људи најчвршћег карактера и једва по именима познајемо да су жене. Његова Милка у „Крвавој кошуљи” кипти осветом, а „Анђелија Косорића“ као Муције Сцевола убија пашу под шатором и са презирохм гледајући на његову лешину говори:
„Сад брђанку грли, љуби,
Црн шејтане, смрадно псето!
Љуби грли крволоче,
Ког ти драго — нећеш мене!
Присојкиње страшне гује
Влахиње су уврјеђене.“ —
Колико је мајстор у сликању карактера осветом загријана јунакиња, толико је опет њежан у сликању љубавних епизода. Љубавни бол Бајове Милке, за погинулим Бајом дира нам срце баш онако, као у Таса очајање Армидино за Риналдом. Да би оправдао оно силно очајање несретне Милке, пјесник није могао одољети а да неузвикне:
„Вај на какву жртву неће
Себе прен’јет љубав права,
Кад је огањ благородних
Осјећаја загријава ?!..,“
Ово је уметак, који у епској пјесми по правилу не смије бити, јер се сјећам, да је Људ. Штур приговарао пок. Бранку, што је ставио увод и уметке у „Гојка.”
И у Сундечића има уметака, а особито у „Књаз Данило” и „Петров-дан на Цетињу” и управо усред лирских уметака у овим пјесмама човјек се нађе у неприлици, у коју категорију да их стави, али ја ипак за те уметке не могу се пожалити на пјесника једно ради тога, што мени пјесма са тим уметцима изгледа као тканина, проткана жицама чистог злата; а друго, што сам пјесник није те уметке могао избјећи. Он је био у страсном заносу свог пјесничког дара, па је на хартију, готово да речем, бесвјесно биљежио, што му је у том заносу на ум долазило. „Дон Хуани” је најслав- нији епос XIX. вијека и у њему су двије трећине уметци, а тек једна трећина ако се бави главним јунаком, а сам пјесник тога дјела Лорд Бајрон вели: „ја никад не знам унапријед о чему ћу писати, а то и јест, по моме мишљењу права поезија, Писци морају знати само главну цијељ писања, али што се тиче самога текста и објашњења, ја на примјер, никад не знам, која ће ријеч доћи за већ написаном рјечју.” ¹⁸) По томе ниједном пјеснику не треба замјерити, јер су ти уметци морали бити онако, као што је морала бити и пјесма. —
Да би нам потпунија била слика епске појезије Јована Сундечића, морамо навести какав је он у сликању пејизажа, у којима се збивају догађаји његових пјесама, и природних појава, које тим догађајима давају хармоничну складност.
Сундечићу је ишло од руке сликање са сликарском кичицом, а то је опет поезија, али када му није била судбина да постане сликаром са бојама, то је он мјесто кичице узео перо, а мјесто боја— стихове и насликао нам је оно што је хтјео. Погледајмо на пр. Бајову кулу, онаку, као што нам је пјесник слика:
„Стрше одмах изнад мора
Рушевине стара двора,
.....................................
Те зидине црне, тавне,
Знак су тужне доби давне:
Облаже их маховина,
Опсађује шипковина,
А брштан се уза стјење
На све стране вере, пење”
Је ли то слика?... Мени се чини да јест; и заиста то је вјеран табло Бајове куле да вјерни не би могао бити израђен ни у познатој школи пејизажа у Фонтенеблу. Камење је нијемо — без осјећаја, али из камења Бајове куле као да нам нешто говори и прича нам своју прошлост, тужећи за њом. То је слика мртваца, коме се са трагова лица чита цио живот његов. Овакових, па још можда и љепших, слика у Сундечића има доста, а диван је и његов опис Ловћенског грома:
„Кад с Ловћена муња кресне,
А гром силан силно тресне,
О Јабуке груне јека,
К’ Ђинову се брду сломи,
Па је Орлов крш дочека
И ужасно сву разломи.”
Опис заиста вјеран, и када смо већ ове стихове прочитали, причињава нам се да чујемо ту страшну тутњаву са црногорских крша. —
Судећи по досадашњим епским пјесмама Јована Сундечића, он стоји у првоме реду међу оно мало епских пјесника, што их имамо. —
Има још једна врста појезије, на којој је Сундечић огледао своју пјесничку снагу, а то су тако зване пјесме „пригоднице”. У тој врсти појезије Сундечић је први у нашој литератури како по квантитету тако и по квалитету. Његове пригоднице у славу открића Гундулићева споме- ника; „Уздарје д-ру Старчевићу”; О Ободској прослави; Милутиновића стогодишњици: Крунисању Цара Николе II. и т. д. успоређују пјесника са Калдероном, који се слави у цијелој свјецкој књижевности са својих „лоа — пјесама „похвалница¹⁹)”. Особито је величанствена најновија Сундечићева пригодница: „Славоспјеви у прославу 200-годишњице владајућег дома Петровића”. Тај нам „Славоспјев” издаје Сундечића, да је он „poeta laureatus”, али не онаки, као што је био Бобе Саути, јер он није био приморан да у скерлет облачи голотињу владајућег дома, коме он пјева „Славоспјев”, пошто је тај дом кроз двије стотине година досадашње своје владе вјерно служио Српству и православљу, те су Великани тога дома збиља заслужили да се имена њихова уплету у „Славоспјев“ и вјечито остану у срцима српског народа, као идеали. —
Са овим би смо били готови са прилошком оцјени књижевног рада Јована Сундечића, а сад се морамо осврнути на питање: ударали његова појезија песимизмом и је ли он песимиста, као што га је назвао „Vienac” (види 26 број 1882 год.) приказујући његову збирку пјесама: „Љубав и Цвијеће“.
Пјесничко је срце меко и осјетљиво, те га и најмања ненријатност дубоко косне, а још уз то када узмемо да неприлике и разне несреће радије иду на пјеснике, него ли на друге, онда није ни чудо, ако они кад-кад и грмну на свијет, и то онда не треба узети као начела песимизма, него као пјесму, коју је испјевао пјесник једино за то, дз олакша своме увријеђеноме срцу, Тако је постала јамачно и Сундечићева пјесма: „Тражио сам . . .”, ђе пјесник вели:
„Док живимо — заман ћемо
Тражит мира; . . . мир нас тека
Иза борбе докончане
У могили црној чека“.
Ово је чисто од онога што Нијемац зове „Weltschmerz”, а речено је само са погледом на борбу за живот а нипошто из песимистичких осјећаја. Песимиста је Шекспиров Хамлет, када говори:
„Ох! да се распе ово тврдо месо,
Ох да се бар у росу претвори!
Ил’ није л’ Вишњи дао закон свој
Прот самокрви? Боже мој, о Боже!
Колико глуп, луд и бескорисан
Сад живот ми се овог свјета ч и н и!
О и ф у ј на њега ! “
а тако исто и Макбет:
„Живот је као сјенка што лута“.
Песимизмом кипте и Штекстијеви стихови:
„Ма noi giacciam nauscati e stanchi
Senza un affetto in car sul
reo letame
Di questa sozza eta, Noi siam
vigliacchi”!
У Сундечића нема таких стихова, а нема их ни код једнога српског пјесника, па ни код покојног Јакшића, а све када би их и било код Сундечића, опет он не би могао бити назван песимистом послије своје исповиједи, у којој се одлучно изјављује против песимизма:
„Има срца — што и за ме бије,
Има сунца — што и мене грије.
……………………………………………
Има среће што и за ме шеће,
Има што ме за напретком креће;
Има земља омиља и за ме,
Има око што мотри и на ме;
Има свијет и за мене чара,
Има небо и за мене дара
...................................................
...................................................
...................................................
Ет’ овака исповјед ми чиста,
Нек ви каже да л’ сам песимиста.” —
Послије овакове изјаве заиста би био гријех невјеровати пјеснику, јер је његова појезија чиста од песимизма, као што је сунце чисто од пјега. Ради мале потуге на немирни земаљски живот није пјеснику требало пребацивати и нагонити га на оваку изјаву. Та није сам Сундечић потужио се на то, јер како каже Бајрон: „Свифт, Макијавело, Ла Рашфуло, Фенелон, Лутер, Платон и т. д., говорили су такође, да земаљски живот не вриједи ни паре”²º) Наш Љ. П. Ненадовић на уста јелинског философа Диогена говори:
На гробу су сузе, у гробу их нема. —
Овдје нема туге, похигајте амо!
Та живот је болест, овде здравље само.
— Ако могу бити богови несретни,
Једино су с тога, шго су бесамртни;
Гроб је красни поклон, чим нас Бог дарив’о,
Та гробља да нема, сузе бих пролив’о;
А овако пјевам, смијем се и шалим,
На том циглом дару, Богу благодарим.” —²¹)
Нијесу ли ови стихови пуни онога суморног скептицизма, са којим је богат Бајрон и наш пок. Ђура Јакшић, па ипак ја не бих никад пристао да је Ненадовић песимиста, јер је начелу песимизма противан начин живљења самог пјесника — Ненадовића, а не вјерујем да ће икакав кри- тичар моћи извести правилан закључак, да је он песимистички осјећао. У осталом да сам ја могао наћи стварног песимизма у Сундечићевој појезији, не би ми ни стало било доказивати да је она чиста од тога, јер код свих пјесника од најстаријег па до најновијег доба има понешто, што би се дало изврнути на песимизам, па ипак то не уништава њихову пјесничку славу, а јамачно ни Сундечић не би био изнимка од тога. Нико не може вазда бити једнако расположен да пјева или кука; и највећи песимиста спустиће бар некад у своме животу црне наочаре и свијет ће имати и за њега бар какву год чар; а ономе, који је најзадовољнији и најсрећнији, биће момената у животу, па ће му све изгледати ништа. Кад нам пјесник, код себе или код другога, престави те моменталне осјећаје у стиховима, мислим да то не треба узети као готов аргуменат, јер и осим стихова треба се осврнути и на живот дотичног пјесника.
Jam satis est!! Оцјену поезије Јована Сундечића завршујем са ријечима чувеног италијског књижевника Дом. Ђамполи-а: „La poesia del Sundečić unisce
in se la belezza greca e la gagliadia Foscoliana,” т. ј. „Поезија Сундечићева спаја у себи љепоту грчку са крјепчином Фосколовом” а да бих одбио сваки приговор субјективног суђења, морам напоменути, да и код Сундечића, као и код других пјесника, има пјесама доста слабих, које име „пјесме” носе само по скованом стиху, али судећи по утиску какав су на мене учиниле већина његових пјесама и клањајући се суду првих ауктора, морао сам њихову осуду, односно суд, потписати, не осврћући се на онај мали број хрђавих пјесама.
¹) “Vienac“ год. 1839. стр. 357.
2) „Пјеванија“ Змај Јов. Јовановић, изв. 1882. стр. III. Сима је благословио Змаја да постане пјесником, а овај је старац то Јовану предсказао. Симину је молбу Бог примио и Змај је постао велики пјесник, а старчево се предсказање испунило, јер је Јован постао „великими и као пјесник и као раденик за бољу политичку будућност Српства.
³) Јован Сундечић из чисте захвалности према нашем умном тсњижевнику, а своме Дооротвору Др Б. Петрановићу, отишао је и сеператно издао његов живот и заслуге, које Је своме роду учинио.
⁴) Сундечић:
Морнар и рибица
„Морнар спусти удицу,
Да ухвати рибицу,
Па рибици говори:
Рибичице, рибичице!
Ево теби удице“
Прерадовић:
Ружа и љубица
„Тужила се љубица
Посестрими ружи.
Благо теби сестрице,
На високом бусу,
Тешко мени сироти
У травици ниској“ ................
⁵) „Вршидба је дочекала до сад шест издања и превео је на талијански језик Marko A. Vidović, али са врло слабим успјехом.
⁶) За вријеме свога бављења у Биограду Сундечић је спјевао више пјесама у „Вили” Стој. Никовића, алу му је најбоља сатира „Чича Гогал” која је учинила велики утисак на сву тадашњу српску читалачку публику, јер су у њој на врло вјешт начин исмијани сви они себичњаци, који говоре да није нико Србин ко се не роди у Србији.
⁷) Какав је ненакнадни губитак изгубила српска појезија са овим рано преминулим пјесником најбоље нам свједочи његова ијесма: „Пјесник“ (види : “Slovinac“ 1833. стр. 359). У „Пјеснику“ је покојни Перо највјерније себе насликао, баш као ’но инглешки пјесник Шелеј у својој елегији: „Adonais.“ Његова мисао:
„Час се к плавом небу диже,
Час у слатко чуство тоне,
Час се спушти, час се губи
..........................................
Као р’јека на притоке
Душа му се свуд разлјева :
С зором руди, с цвјећем мири,
С громом грми, с муњом с’јева.“
Али смрт не даде тој слободној мисли пјесничкој да пролети куда је смјерала, а душа она, која је имала најузвишеније идеале, може са задовољством слушати и гледати, како српске музе пјевају пјесме „јадиковке“ и ране сузе на гробу прерано умрлог пјесника. — Чини ми се да покојни Перо шћаше бити српске Мароди.
⁸) Приликом склапања ове конвенције пјесник је претрпио много пријекора од нашег српског новинарства, које није познавало потпуног слога ове конвенције. Тек када је но овој конвенцији почета служба римске цркве у Црној Гори, на словенском језику, увиђена је важност конвенције.
⁹) „Matica
Hrvatska“ прикупила је и издала, “Izabrane pjesme“ Јована Сундечића 1889 год. у којој је слика пјесникова еа биографијом и предговором од X. Бадалића.
¹º) И страна се литература освртала на Сундечићеву поезију, а особито руска, ческа и талијанска. Руски критичари: Ламански, Пипин и Макушев име његово мећу међу имена првих словенских пјесника, Инглески часопис: »Life“ од 1893 донио је пријевод трију Сонета Сундечићевих, пјеснику Тенисону.
¹¹) “Izabrane
pjesme” стр. 36. („Пјесник“).
¹²) Ibidem, стр. 64. („Побуда к молитви”).
¹³) Jov. Sundečić:
„Izabrane pjesme”, uvodom i bilješkama propratio Hugo Badalić. Izdanje “Matice
Hrvatske” стр. V.
¹⁴) “Národni
Listy” 1893. др. 319.
¹⁵) Бранков је стих далеко бољи и ја Сундечићу морам замјерити зашто је узео онај размјер за онако величанствен предмет.
¹⁶) „Milje i
Omilje“ стр. 31.
¹⁷) „Косовске даворије“ I. II. Ш.
¹⁸) Бајрон : „Don Juan“ пјесма IX. сх. ХLI.
¹⁹) Шпански пјесник Калдерон спјевао је до 300 пјесама похвалница, које су назвате доама, а Сундечић има преко 200 пригодница.
²º) Don Juan, дј. VII. сх IV. срп. прев. 0. Глушчевић
²¹) „Књиге Љубомира П. Ненадовића“ I. изд., књ. VII., стр. 121.
“Луча” бр. 9 1897.
Нема коментара:
Постави коментар