Попутница "Црногорки"
Ко ће с тобом? ко пред тобом?
Црногорко дико мила !
Оку — скоку,
Гласу — стасу,
Завиди ти бисер вила....
Је ли пјесму запјевати,
Да се ори небо плаво?
Је л’ у колу поиграти,
Да долина тутњи здраво?
Ји ли поћи? је ли доћи?
Је ли сваку муку смоћи?
Је л’ поњети пусто брјеме,
Да се вита ребра ломе?
Је л’ домаће пазит’ шљеме,
С тврдом вјером војну своме?
Је ли мужу, је ли сину,
На освету срце маћи
Против врагу, који грне
Мил’ завичај да им тлачи?
Је л’ и сама пушком бити?
Ил’ ханџаром касапити?
Ил’ у нужди барјак латит,
Те злотвору зајам платит,
Кобни зајам, платит горко?...
За свашто си Црногорко! —
Пођ’ и сада с милим Богом!
Ведра чела, срца смјела,
На пољану, гђе се ума
Огледају врсна дјела.
Другарице и другови
Причекаће радо тебе
Покрај себе;
Разшириће брацке руке.
За здравље те упитати,
И с тобом се цјеливати....
“Ход’ у коло перје наше!„
— У један ће глас завапит.
“Ходи амо,
Да играмо!... да пјевамо!”
Ти им
тисни једре руке
За пасове с обе стране.
Па поскочи,
Па заочи.
Црногорко, красно лане!
Нек се браћа, сестре диве
Твојој пјесми, твоме скоку,
Твоје душе, твојих прса,
Бујне струје чистом току.
И нека се освједочи,
Да Спартанка Црногорка
Ствара пјесму, колом креће,
Таман као н Приморка.
И нек виде:
Она, која ножем влада,
Која војну пушке пуни,
Која често љуто страда,
Из њедара танад труни,
А у ватру јури, иде;
Виче сину: “Грдо, јадо,
У лугу ли волиш црћи!”
Пр’јети мужу, да ће женско
Футо о пас њему врћи,
Покажу ли зеру страха,
Од олова и од праха,
Од ханџара љуте змије,
Од Турчина л’ крвопије;
Та ти умје свагђе бити:
И мирисан цв’јет у кити,
И на дому домаћица,
И у муци јуначица,
И међ’ вилам’ понос-вила
Лакокрила,
И вретеном танко прести,
И иглицом ситно вести,
И подвијат плетенице,
И палити леденице,
Па и макнут пером згодно,
И осјетит благородно,
И излити чувства врла,
Чувства света, неумрла....
Све и за све Бог те дао.
Дивна, дична Црногорко!...
Бог те драги помогао!—
Ј. Сундечић
“Црногорка” бр. 1 1871.
Нема коментара:
Постави коментар