Јован Сундечић
српски пјесник
(Приложак биографији и оцјени књижевног рада његовог.)
Написао Том. А. Братић
I дио
Српски је народ велики дјелом и духом, јер ево нама још ни пуно стољеће, како се је Он пробудио из онога тешког сна, у који су га нагнали тешки ланци ропства, па је са јуначком мишицом својом раскинуо те тешке ланце и извојевао себи слободу, а са генијалношћу ума свога толико је крочио напријед на просвјетном пољу, да се он данас може мјерити и са оним народима, који су вјековима радили на своме умном прогресу. — Међу ону малу четицу првих пионера српске просвјете, који су са својом пјесничком лиром опјевали дјела својих великих предака и храбрили подмладак српски на рад и витешку борбу, спада и омиљени наш пјесник Јован Сундечић.
Јован Сундечић родио се је 24. јуна 1825. године у малом сеоцу Голињеву код Лијевна у Босни. Породица његова старином је из Требјесе у Херцеговини, а води своје најближе поријекло од породице Шундића, која је имала свој посјед у Требјеси код Никшића. Неки од тијех Шундића преселе се у Рисан (Risano) гдје се прозову Шундечићи, којој породици и данас има трага у Рисну. Пошто су Турци освојили Кандију, уступе Млечићима територијум Имоцки до Посушја, које земљиште прозову: „Il novissimo agusto”. Одмах око тог времена пресели се из Рисна у Имоцки Лесо Шундечић и тамо стече велико имање. Унук Лесов родио је оца нашег пјесника, Пера, а Тодов стриц Филип родио је чувеног архимандрита Шпиридона Шундечића, који је са вице-адмиралом Сењавином отишао у Русију и кога Јоаким Вуић спомиње у својим „Путешествијима” и Нил Попов у „Дјелима”. Други син Филипов, Јоко, вјенчао се је са контесом Јанковићком, а кћер му Аница Уда се за Јована Бована, и тако Шундечића породица сроди се са јуначком кућом Јанковића и познатим великим добротвором Бованом. Тодов син Перо пресели се у Лијевно и ту са братом Ристом отвори богату трговину, али усљед неке размирице између Фирдуса капетана Љеванског и Сарајевског паше Бушатлије, Перо је морао своју фамилију склонити у Голињево код Бушког блата. Ту у Голињеву угледао је свијет наш пјесник, од оца Пера и матере Илинке, која је била родом од Богдановића из Врлике. Пошто су се ствари умириле, Перо фамилију преведе у Лијевно, али су Турци једнако зазирали од њега, јер им није годило да тако угледна и богата српска породица буде међу њима, те су је често узиемиривали, али се је Перо којекако гонио са Турцима, а да би са животом свога сина Јована био сигуран, одведе га у Имоцки и ту га остави код својих рођака премда му није било него двије године. Мало посље и сам Перо морао је оставити Лијевно, јер ее Турци договоре да га посијеку заједно са братом и све им имање плијене. То дојави Перу неки пријатељ, те он са братом једва жив утече, а све њихово велико имање, постане турски плијен. Тај догађај Јована је немило дирнуо, те га се врло добро сјећа. „Уз оца сам ја — вели он — у таком сиромаштву проживио пунијех шест година и свега се и свашта натрпио”¹) –
Јован је још мало дијете показао да ће бити даровит, те има и једна епизода из његова дјетињства, која нас подсјећа на ону са Симом Милутиновпћем и Змајем, када је овај био дијете. ²) Неки старац из Љеванске околице дође у кућу родитеља Јованових и видећи малог Јована рече му мајци: „Послушај, пријо! сретан ти био овај ђетић; чувај га добро, јер ће из њега изаћи велики човјек,” онда га пољуби и дарује му златни цекин. Прве своје науке Јован је почео учити у Имоцком код Фрањеваца и то се код њих учио талијански, а српски и словенски учио га је некакав калуђер из Главине, јер у то доба манастири су били средишта науке, а калуђери једини носиоци српске просвјете. Имоцки је имао великог уплива на пјесничку душу Јованову, јер се он добро сјећа свога пењања по развалинама старог града Имоте :
„Хај колико пута!
У цигломе дану,
Испињах се њему
Горе на топану.“
Имоцки се допао њему готово онако, као што су се Бранку допали Карловци и убаво Стражилово:
„Готово сам цјелом
Италијом заша’.
Убавнијег миљка,
Н’јесам нигдје наша’,
Мимо раскош-миље
Око Имоцкога
Од старине давне
Гњезда јуначког.”
Школовање Јованово у фрањевачком самостану јамачно је имало силног уплива и на правац поезије његове; оно је учинило да он постане свом душом одан својој православној вјери и народности српској, а при том да ради и звуке своје лире посвети слози завађене браће Срба и Хрвата. — Зато га данас многи називају „пјесником брацке слоге.“ И заиста он је непрекидно истицао мисао о слози и брацкој заједници, као ни један пјесник и књижевник, све до дана данашњег и то све на штету своје популарности, јер се је због тога често пута замјерио и Србима и Хрватима, али он обично на та замјерања вели: Ја нијесам persona grata ни код Срба ни код Хрвата....... али ипак нећу оступити до свога гроба, од својих народно-политичких начела и назора, који су најспасоноснији по васколик наш јужни народ.“ —
Јован је у науци напредовао врло добро, а уз то је још показао да има дара за цртање и разне резбарије, али на даље школовање и усавршавање готово није могао ни мислити, јер за то је требало материјалних срестава, а Јованов их отац није имао, пошто су му Турци све отели. Али баш када је он довршио своје школовање дође у Имоцки службеним послом Др. Божидар Петрановић и када он види Јована и његову даровитост препоручи оцу да га пошље у манастир Крку, а он ће га одатле препоручити у богословско сјемениште у Задар. Онда је било узакоњено да сваки ученик, који је намјеравао поћи у Задарску богословију, мора у ма којем далматинском манастиру провести једну годину дана, ради боље спреме у читању и писању славено-српски, а такође и у вјежбању црквеног правила. Тако Јован оде 1842. год. у манастир Крку, а годину дана касније (1843. г.) буде примљен на препоруку Др. Бож. Петрановића и православно богословско сјемениште у Задар;³) ђе му пок. архимандрит и професор Атанасије Чурлић одмах промијени презиме од Шундечић у Сундечић, те је то и до данас задржао. У задарској богословији Јован је наставио своју науку са онаком вољом, као што је и започео, а уз то се у то вријеме пробудила у њему и пјесничка жица, те прве његове пјесме падају у времену око 1845. год. али те су пјесме, као у опће сви почеци свију пјесника, без веће пјесничке вриједности. Ти први његови покушаји штампани су у Кузманићевој “Зори далматинској” ђе су штампане и прве пјесме Петра Прерадовића и у њима се јасно огледа, да њихов ауктор жели ослободити се славено-српског језика, а запјевати чистим српским народним језиком, само што то није могао на чисто исказати, јер је већина нашег духовенства била против Вука — за стари правопис. —
Течајем његова учења у Задру, буде му понуђена обилата помоћ од далматинске владе, да иде у Мљетачку Академију умјетности и да се ту усаврши у сликарству или вајарству, али ту понуду он одбије. Његова пјесничка душа бјеше нашла дивно земаљско биће, које га је дизало у више сфере, у сфере чисте идеалне љубави, коју само тако силно пјесничка душа осјећати може. То дивно земаљско биће била је Јелисавета, кћер Задарског грађанина Марка Никића и Роксанде рођене Жежељ. Она је била нашем Јовану оно, што је била Данте-у Беатрича, Петрарци Лаура, а нашем Змају Ружица. Она му је из руку истргла сликарску кичицу, са којом би можда постао српски Рафаел, те је замијенила са пјесничком лиром. —
Не хтјевши Јован оставити своју „изабрану” одбије помоћ далматинске владе за мљетчку Академију и остане у Задру, те доврши богословске науке 1848 год. Те исте године спјева он пјесму морално-духовног садржаја: „Ананије и Сапфира" и то је прва повећа пјесма, са којом се је он усудио изаћи пред читалачку публику.
При концу октобра 1848 годике ожени се и одмах по том ступи он у свјештенички чин, те оде у Пероје у Истру за парохијалног капелана и учитеља перојске дјеце. У Пероју су гласније зазвоњели звуци његове лире, јер одатле имамо читаву збирку његових пјесама, које је издао у Задру 1850 год. под именом “Срце“. То су већим дијелом лирске пјесме домољубног и алегорична садржаја, а имају мотив народних пјесама. Оне су сличне како по спољашњој форми тако и по садржају са почетним пјесмама Петра Прерадовића, само што су у Сундечића углађенији етихови⁴).
У 1850 год. буде премјештен у Жегар, а 1852 у Скрадин, гдје је провео као администратор парохије готово до 1854 год. За вријеме свога боравка на парохијама Јован се је неуморно трудио, да се што боље усаврши у богословским наукама, те је ради тога у брзо свратио на себе пажњу надлежних власти— духовне и политичке и ове видећи, да је он способан за нешто више, него што је рад пароха, именују га за професора богословског сјеменишта у Задру при свршетку 1853 год. Са добитком професуре Јован је стекао пространије поље за свој рад и хоризонт његова знања знатно се је проширио, а његова пјесничка душа добила је нов полет. Готово сви тадашњи српски и хрвацки часописн доносили су његове нјесме, а особито је марљиво радио на: „Српско-далматинском Магазину”. Из тога су доба његове збирке пјесама: „Низ драгоцјеног бисера”, који је по том помножен вишом половином и издан на Цетињу 1866 год.; „Цви јсће” и дивне: „Косовске даворијеи” које су име Јованово метнуле међу имена наших првих лиричара. — Прилике у којима је Јован Сундечић пјевао своје пјесме и вршио своју професорску службу, биле су такове, да се он морао бацити и у коло политичке борбе, јер је још 1855 год. примио се сурадње на службеном листу „Glasniku dalmatinskom”, коме је био и уредник de facto, а Ант. Казали pro forma. 1860 год. добије он тај лист са свим у своје руке, за то што је влада у погодби с њим усвојила клаузалу да ће он моћи доносити у „Glasniku“ све оно, што буде ишло у интерес нашег народа у Далмацији, на темељу чега наш Јован посвети одмах четврту страну „Glasnika” само народној књижевности. Јамачно је влада у овој прилици рачунала на Јованову обљубљеност у народу, те је са њиме имала особите комбинације, али прави пјесник не умије бити продана душа — не умије бити подал, зато и Сундечић вољеде оставити лист, него слушати за собом узвике „pereat!”, што и учини 1861 год. Оставка на уређивању „Glasnika”, канда бјеше извукла пјесника из ширег кола политичке борбе, али на мјеродавном мјесту она је морала учинити хрђав утисак и пјеснику донијети хрђаве посљедице, а тим прије што се је тада радило на реорганизацији богословског сјеменишта, коме је он био професор.
Године 1860 спјева Јован свој познати лирско-дидактички спјев: „Вршидба^ за „Album” који је приређиван у славу стогодишњице Андрије Качића. Тај је спјев круна све његове појезије, а ремек дјело у нашој књижевнести, које бриљира у њој напоредо са првим умним производима наших ђенија⁵). Ту пјесник кличе:
„Амо браћо с Драве до Балкана,
Са Дунава до Јадранског жала,
Којима је судба намјенила,
Живот и смрт, славу и невољу,
.................................................
Наше бједе од прастарих доба,
Јест неслога проклета од Бога.“
Годину дана касније Јован Сундечић преведе трагедију „Саула” дјело италијанског пјесника В. Алфијери-а, које по суду културних историка спада у најбоље умне производе тога великога човјека — како га зове др. Ј. Шер. 1863 г. изда Сундечић збирку својих патриотских пјесама и покрене белетристични лист „Звијезду”. Ове исте године оде он препородитељу хрвацке књижевности Луд. Гају, који га бијаше позвао још под јесен 1861 да му преда уређивање „Danice” али кад види да би Гај рад био дати му „Narodne Novine” не хтједне се тога примити, него се врати опет у Задар. Ове године изда он први „Народни Календар” за 1863 и 1864 год. као почасни секретар новоустановљене „Matice Dalmatinske” коју је са великијем трудом установио наш др. Бож. Петрановић.
При свршетку 1863 г. престане његова катедра при задарској богословији и он остане са свим без службе, да трпи највећу оскудицу и да се пати са својом породицом. Тада га стиже она црна сјенка несреће, која вјерно прати све велике људе, а особито љубимце муза, али своје боле сносио је ћутке, као да се је чврсто држао начела француског пјесника: Leconte de Lisbe-a:
„Je ne levrerai pas ma vie a tes huees,
Je ne danserai pas sur ton treteau banal
Avec tres istrions et tes prostituees….”
Једва ако је он болове свога срца повјеравао својој лири, али их лира није издавала, као тужне звуке увријеђена срца, него као одважне повике јунака, који јури кроз засједе непријатеља:
„Кланац је до кланца
Пун засједа кобних,
А шанац до шанца
Пун душмана злобних:
Јунак дига чело,
Па неће да лута;
Напријед ступа смјело,
Крчећ себи пута...“ —
То су звуци пјесника-јунака, који и у најкритичнијем часу не страхује, него се бори; и збиља Сундечић не клону духом, него у најосуднијем часу изда претплатни позив на своју епску пјесму: „Крвава кошуља” и његов народ одазове му се са преко 5000 претплатника — ријетким одзивом и код далеко просвећенијих народа.
Охрабрен он са таким сјајним одзивом и материјално потпомогнут крене он на триумфални пут са Мих. Павлиновићем и пропутују Тријест, Љубљану и све српске и хрвацке земље. На овоме се путу упознао са познатим хрвацким меценом Ј. Штросмајером, са којим је остао у великом пријатељству све до 1894 године, а те године преузвишени Надбискуп охладнио је према нашем пјеснику, јер се је овај изразио у “Narodu” против такозваног хрвацког „Државног права”, кога Надбискуп заступа, али га ипак Сундечић поштује као правог великана и великог свог добротвора, ма да не стоји с њиме више ни у какву одношају. — Кад је Ј. Сундечић на овом путу походио у Биограду Књаза Михајила, Књаз му обећа професорско мјесто, али када га Књаз црногорски Никола I. позове за свог секретара, он се остави накане да иде у Србију за професора, него у октобру 1864 са свим дође на Цетиње. На Цетињу није био скучен оковима цензуре, као у Задру, те је уз тешку службу књажевог секретара, наставио и књижевно-просвјетни рад пок. С Милутиновића и Д. Милаковића, те га одмах видимо, ђе уређује календар „Орлић” за 1865 год. од кога је издао седам књига. — У истој овој години Његово Височанство Књаз Никола одликује га орденом Данилова реда Ш. степена, пошто се бјеше вратио из Прага, гдје је купио све што је потребито за државну штампарију, и за малу суму новаца снабдио штампарију са свима потребним справама. —
Када је Сундечић дошао у Црну Гору одмах је видио да сва околица Књажева нагиње к француској и Наполеону Ш. Та се политика укаже њему врло штетном и ногибељном за Књаза и његову државу, те одмах Књазу Николи I. предложи програм, кога се имала држати Црна Гора у своме политичком раду и који је концетрисан у ове три тачке :
1) Најискренији брацки одношаји са Србијом-,
2) покровитељство Русије и 3) добри и пријатељски одношаји према Аустрији због своје трговине с њоме.
Са тим се је Сундечић осамио, али је ипак одважно војевао за свој програм и успио је само у то вријеме толико да се два владајућа дома српска — Петровићи и Обреновићи окуме. Друге тачке његова програма кашње су се оствариле и данас потпуно оправдале програм нашега пјесника који је у оно доба младоме Књазу био све и сва: секретар, министар, савјетник и пријатељ, као пгго се је исти Књаз у једној прилици о њему изразио. Сва је прилика, да је због овога разлога Сундечић под јесен 1867 год. оставио Црну Гору, а преселио се Биоград. Овај одлазак са Цетиња није пјеснику ни мало био мио, а тим прије што је код младог Књаза уживао велико повјерење, јер га 1866 бијаше одликовао и са сребрном колајном „за храброст” али је морао одлазити или радити за програм, који је био у контрасту са његовим начелима. У Биограду обећају Сундечићу професорско мјесто и одмах му даду плату, али су некако са обећатом професуром одуговлачили, што је пјесника страшно љутило ⁶). У томе 1868. године. Књаз Никола I. са цијелим Сенатом позове га на Цетиње, коме се позиву он радо одазове и врати се поново у Црну Гору, гдје заузме своје старо секретарско мјесто са насловом Дворског секретара. Ту је пјесник наставио свој прије започети рад, крчећи пут просвјети и савјетујући младог Књаза како у просвјетном, тако и у политичким стварима. Тај његов, по цијело Словенство, корисни рад није могао проћи, а да се не примјети и ван граница српских земаља; и збиља руски Цар Александар II. који је знао и цијенио његов успјешни рад, пошаље му по Књазу, када се враћао из Петрограда почетком 1859 год. орден св. Владимира, а сам пак Књаз том истом приликом одликује га дијамантским прстеном. Те исте године Српско Учено Друштво изабере га за свога почасног члана, усљед чега је опет био наименован 1893. почасним чланом Краљевске Академије у Биограду, а цетињски Митрополит Иларион Рогановић, признавајући његове заслуге, које је за православну цркву у Црној Гори стекао, произведе га на степен протопрезвитера са правом да може носити напрсни крст. У истој 1869 год. Сундечић буде послан у Беч, да се са протом Рајевским посавјетује о саставу штатута за богословску школу на Цетињу, те пошто Рајевски не прими његове модификације, прими налог од Књаза, да он сам цијели штатут изради, који је потом од Св. Синода у Петро- граду прегледан и потпуно одобрен био. Вративши се Ј. Сундечић из Беча. по жељи Књаза Николе оснује он 1870 год. лист „Црногорац” који је почео излазити 1871., а посље и књижевни лист „Црногорку” којим је нашао уредника у особи Сима Поповића, данашњег министра просвјете и црквених дјела у Црној Гори; а и сам је много радио на тим листовима.
У течају 1871 год. оде као пуномоћник црногорске владе у Беч и ту са аустријском владом склопи: 1) Поштанску конвенцију; 2) Конвенцију за узајамно предавање злочинаца у општим кривицама (осим војника); 3) Конвенцију за продају аустријске соли у Црној Гори; и 4) Одобрење предлога за грађење цесте од Котора до гранпце, и од границе до Цетиња и Ријеке Црнојевића. Све је ово било од превелике користи по Црну Гору, и то је Сундечић извршио на опће задовољство своје владе, те га његов витешки Господар Књаз Никола I. одликује крстом Данилова ордена II. ст.; а руски Цар Александар II. подари му бриљантни прстен са сафиром, ради пјесме испјеване о крштењу Књаза Нашљедника Данила, које му је исти руски цар био кум.
У мају 1872 год. Сундечић је ишао на политехничку изложбу у Москву, као црногорски делегат, те се је том приликом упознао са многим књижевницима и политичарима славенским. Славјанско друштво ,,Св. Ћирила и Методија” у Одеси цијенећи његов благодетни рад за срећу Славенства именовало га је за свога редовног члана, а 1874. упутило му је дивну адресу и послало скупоцјени златни протојерејски крст са ланцем: „Протопресвитеру Јованну Сундечичу оть Его почитателей. Одесса, Августв 1874.“
Усљед прекомјерног политичког и књижевног рада Јован Сундечић веома ослаби физички и канда катастрофа бјеше близу, али витешки Господар Црне Горе није пустио пјесника, да пропдане под теретом своје тешке службе, него му одмах да допуст и материјалну помоћ, да се опорави, те је Сундечвћ безбрижно могао мијењати мјеста у питомом Приморју и лијечити се. Али пошто се никад није могао потпуно опоравити, то га је Књаз Никола I. на његову сопствену молбу пензионирао 1874 год. са насловом почасног секретара; а руски цар-мученик Александар II. узевши у обзир његове радове за опћу срећу свих Славена, додијелио му је доживотну годишњу пенсију од 600 рубаља у сребру, коју мује опет Цар Александар Ш повисио на 800 рубаља. —
И ако је Сундечића прекомјерни рад нагнао у стање мира и здравље му порушио, ипак није умукнула његова пјесничка лира, него нас њезини звуци непрестано забављају и загријевају. 1875 год. издаје он фантастичну пјесму: „Нови пакао” којој је узео за мото: „Indi un altro vallon mi fu scoverto”из Дантове „Divina comedia,” а 1877. познату легенду: „Кула Баја Пивљанина” која се одликује како лакоћом стиха тако и са вјерним описом јуначког карактера Бајова и његове Милице. Год 1882. издао је збирку пјесама: „Љубав и Цвијеће“ и 1883. епски спјев: „Анђелија Косорића”.
У 1884-ој год. пјесник дочека тако велику жалост, којој је ријетко наћи примјера, јер му неумитна смрт покоси два сина: Велимира и Пера, докторанда московског факултета, у цвијету њихове младости. Да би јадни отац растјерао преголему тугу рањеног срца свога, прихватио је у старачке руке своју лиру, и сад она лира, чији су звуци звоњели као глас витеза, који без страха јури у редове непријетеља отаџбине своје; одаде нам тугу пјесникова срца и заплака се, ал тако тужно и жалосно, да се у тузи остарјелог пјесника и наше срце болно цијепа. Тако постаде: „Тужна књига” или „Одисаји родитељског срца” збирка пјесама пуних туге, која у нама буди живо саучешће и тугу, за изгубљеним породом пјесниковим. У тој су књизи и пјесме Пера Сундечића, које је тужни отац прикупио и на свијет издао ⁷).
Године 1886 буде Сундечић послан у Рим, као нарочити изасланик и пуномоћник црногорске владе, да склопи конвенцију између своје владе и римске столице (курије) о установљењу римокатоличке епископије у Бару. Ту конвенцију склопио је, потписао и ратифицирао Сундечић са кардиналом Л. Јакобинијем на велико задовољство своје владе, те га за то папа Лав ХШ одликује велекрстом (grand croa) св. Гргура Великог, а Књаз Никола I окити га II степеном Књаз-Данилова реда по новоме штатуту. ⁸) Најзад његове прси краси и бронзана медаља из рата за ослобођење од 1875—78 г., коју је добио у име награде за неку врло деликатну мисију, а 1897 одликован је од српског Краља редом св. Саве I степеном. Од 1885 до 1888 год. спјевао је Ј. Сунддчић више омањих пјесама, међу којима су особито дивне “Идиличне елегије”188 спјев „Сјетва” која сада чини једну цјелину са “Вршидбом.“
Год. 1893 од њега имамо више пригодница, као о прослави Гундулићевој и стогодишњици Симе Милутиновића, а те истс годице излази и његов зборник еротичких пјесама: „Миље и Омиље” — највећа збирка пјесама те врсте, што је има у српској литератури.
Год. 1896 Сундечић је спјевао три пригоднице, које су пјесниково име пронијеле и прославиле по свему свијету. То су “Химна“ о крунисању руског цара Николе II у Москви, коју је руска журналистика на свој језик превела и са врло симпатичним ријечима пропратила; „Пригодница о вјеридби Књагињице Јелене са италијанским Краљевићем Виктором, која је пјеснику стекла велики глас у Италији; и „Славоспјеви у славу двјестогодишњице Владајућег Дома Црногорског Петровић-Његош, која се одликује са бујношћу израза и љепотом стиха.⁹) — Вриједна је спомена и Сундечићева „Просвјета” и лист за цркву и школу, који је он уређивао од 1892—1895 год. и била је нашла великог одзива код свега Словенства, а особито у Русији, те су најбољи руски журнали поклањали јој пажњу доносећи рецензије о њој. —
Са приложком биографији Јована Сундечића, за сада смо готови, а сад треба да се осврнемо, на његову појезију, јер досада смо само ређали његова пјесничка дјела хронолошким редом, како су на свијет издавана, без опширнијих напомена о њима.¹º)
“Луча” бр. 7-8 1897.
Нема коментара:
Постави коментар