Срцу и љубави:
Ове
моје гласове нећу да посветим ни теби, умрли човјече, е мало мариш ва тугу
другога; нити ћу теби, о славују, е веселе увијек пјесме појеш, а за весеље ја
сам давно умро! Не, нећу вама, него ћу теби, о увели цвијете; јер теби наличим.
И ти си некад био зелен, и ти си некада њежни умирис пружа, и ти си увенуо. Ох!
и ја сам тако некада убаво дијете био; имени се некад свијет осмијевао; нити
сам за тугу знавао: па и мени златне наде, као твој мирис излињаше; и ја, као и
ти, венем... Прими даклен ове моје звукове; а ја не тражим друго од тебе, него
да ми на гробницу панеш; да, кад њего онуда мине, нека га твоја слика на моју
прилику сјети. И ако би која сузица случајно на тебе канула, о цвијете! немој
је са себе отрести, но је свом увелом пупку сарани: е је оно суза кајања; суза,
која проштења иште и којој ја праштам.
Биједно срце! Као жути листак однешено вијором са зелене ливаде, тако си и ти љубављу однешено из благог наручја покоја: нити те може њежно цвијеће својим мирисом заносити; ни слађана пјесма славујева утјешити; нити те слађени звуци танке фруле могу умирити: све ти је мрско — све те је издало. Да, и љубав те издала! .. и она се сад судбини твојој смијеши; јер је она узрок, да с дана на дан венеш, као цвијет у пустињи, за кога жив створ не зна. Она те је лукаво к себи примамила; у нити си ти знавало, биједно срце, недорасло још томе, да за оним осм’jехом стоји љута гуја сакривена, која потајно труjе jадна срца: као што је тебе отровала, јој, биједно срце!.... Па де, реци срце, која је разлика од онога, што је у дјетинству било!. . Какве те слатке наде заношаху!... А сада? — сада једва тражиш има ли лијека у свијету, е је људски осмијех, — сотоне осмијех. — Па кад у свијету лијека не има: а ти ћеш га, неоплакано, у гробници наћи. Ту ћеш срце, мировати; ту те љубав неће варати!...“
Нема коментара:
Постави коментар