О славном вјенчању

О славном вјенчању

Његовога Царског Височанства

Великога Књаза

Петра Николајевића

с Њезиним Височанством Црногорском Књагињицом

Милицом-Видосавом Петровића-Његоша

У Петрограду

26. јунија 1889.

Ходи Боже љубави!

Благи Христе ходи! 
Божанственим присуством 

Род ни с родом сроди:

Петра Књаза Великог,

Дичног Романова,

С Књагињицом Милицом

Из Петровић-дома;

С тијем дивним анђелом;

С том из горе вилом,

Као миље божије

Прекрасном и милом! . . .

Ходи! — и ка’ њекада

На свадби у Кани,

Међ’ младенце Високе

Премилостив стани;

Сред царскијех дворова

Крај сребрене Неве,

Под заштитом Пречисте

Матере ти Д’јеве:

Женику и Невјести

Благослов уд’јели,

Рајску радост у срца

Њихова усели!

И ка’ што си онамо

У ту исту згоду,

Ти у вино изврсно

Претворио воду:

Судбине им, Господе,

Свег њиховог бића

Претварај у часове

Најмилијег жића;

Да сред драгог порода,

Сред домаћег мира,

Њих благодат осипље

Овог славног пира:

До дубоке старости,

Уз пламену љубав,

Људски вијек с којом је

Јединствено убав. —

„Благослови Исусе „

Овог брака в’јенце!

Благослови Очеве,

И сретне Младенце!

Благослови Русију!

Благослови Цара,

Над мил’јона стотинам

Премоћног владара! . . .“

— Нека данас узвикне

Груд славјанска свака,

Ка’ на дан презнаменог

У Славјанству брака,

Који тврдим доказом

Славјанима бива,

Како Југ ни Сјеверу

На души почива....

А најживљем заносу

Нека нам се преда

Црна гора, — на коју

Бог с висине гледа:

Па је диже, узноси

К небу под облаке,

Да достојно награди

Њезине јунаке,

Који славно гинуше

За крст и слободу;

Славно образ свјетљаше

Мученичком роду;

И пестотин’ година

Од сног златног прага,

Одбијаше јуначки

Оријашког врага. —

Сам је бож’ји промиса’

Вино до те славе

Црногорске кршеве

Голе и крваве:

Избра прву одиву

Из њихова гњезда,

Да блиста на Сјеверу

Као чарна зв’језда;

Да блиста, — и похвалом

Свом Славјанству буде,

Ком је сјевер једини

Спас од коби худе. —

Боже, храни Русију!

Црну Гору множи!

На страх супостатима

Све Славјане сложи!...

Сложи Боже! — ред им је

Да већ ланце скрше,

И великог народа

Улогу да врше! —

У Козлову  

Најпреданији Ј. Сундечић

"Нова Зета" Цетиње бр. 7 1889.

Хајмо, хајмо на Косово

Хајмо, хајмо на Косово!...

0 пестољетном спомену Косовскога боја 1889.

Пјесма

Ј. Сундечића.

Хајмо, хајмо на Косово!...

Та — оно је било давно:

Пестотин је љета равно,

Откад цар ни на њем пао

И с њим пала моћ ни сва;

Пао Милош, дика рода,

И в’јерна му друга два:

Те нас душман оковао

У вериге тешке, љуте,

И задава нами сваке

Оштре муке, ране круте ...

На Косово!...

Зоре нове,

Онамо нас

Поклич зове! —

*

Хајмо, хајмо на Косово !...

Пет вјекова стењали смо;

Пет в’јекова кукали смо:

До неба је и до Бога

Допира’ нам туге глас;

Ко год мога’ — свак је себи

Под поплате тиска’ нас;

И ми у сред јада, свога,

Не имасмо друге наде,

Но да л’јека нашим ранам

Још Саваот тек имаде....

На Косово!...

Браћо, хај!

Да нас оспе

Нови сјај! -—

Хајмо, хајмо на Косово!...

Сузам смо га окупали,

Тугам смо га претрпали

Тисућама тисућ крати;

Ал’ залудан бје ни плач:

Јер Косово осветит ни

Може само бритки мач!

Па, дај! нек нас ослен прати

На Ситницу пјесма врела,

Десна мишца оружана,

И жар нашег срца смјела...

На Косово!...

Свакој муци,

Крај дочимље

Мач у руци! —

*

Хајмо, хајмо на Косово!'...

На Ситници часној води

Дух да ни се препороди,

И у нами крв узаври

За свој народ и свој дом:

Кад, — ка’ водом освештаном,

Причестимо себе њом;

Па да углед српски стари

Обновимо — ка’ јунаци,

Да се опет са поносом

Вију српски свуд барјаци ...

На Косово!.,.

Ко је Срб:

На њем’ мора

Развит грб! —

Хајмо, хајмо на Косово !...

На стран’ сузе, на стран’ јади:

Ако н’јесмо сужњит ради

 Док је св’јета и вијека;

Храбро срце, пјесме јек

Стећ ће ни — оно, што је

Вјекова нам прождро тек.

А Ситница чарна р’јека

Удиће нам нове моћи,

Да вриједан отпор дамо

Седмоглаве Хидре злоћи...

На Косово!...

Тамо, тамо,

Да дуг свети

Испуњамо! —

*

Хајмо, хајмо на Косово!...

То је поље српског слома;

Ту је понор српског дома:

Ту једанак крај Лазара,

Мурату је зино гроб:

Ту је Србин по издаји

И неслози поста роб....

Пуним њедром светог жара,

Хајмо тамо, браћо мила:

Свете раке да кајемо,

Које сила — разјазила...

На Косово!...

Листом свак,

Да се од нас

Торња мрак!...

*

Хајмо, хајмо на Косово!...

То смо дужни оној крви,

Коју проли Милош први;

И са својих девет лава,

Коју проли старац Југ,

Да подмире врелом крвцом

Српском дому свети дуг...

Нас онамо чека слава,

Ка’ образа осветнике,

Као борце — који свете

Свог народа мученике....

На Косово!...

Ту је смака’

Нам Бајазит Цара Лака!...

 *

Хајмо, хајмо на Косово!...

Хајмо као сива јата,

Тврдо стојећ брат до брата,

Да пред црквом Грачаницом

Наш дигнемо громки пој:

„Хвалимо те, Вишњи Створче „

Што си дига’ народ свој!

Што си крјепком ти десницом,

О Видову новом мака’

Српству с чела — све трагове

Видовданског старог мрака!..“

На Косово!...

За свој спас,

Бог онамо Зове нас! —

*

Хајмо, хајмо на Косово!...

Нашим вилам миловано;

Нашим гуслам опјевано,

Ка’ ни цигло друго поље

Гдје с’ јуначка лила крв;

Гдје Вук изда’ свога цара,

Вук најцрња људска стрв...

Ох! било би стопут’ боље,

Да се сјеме оне змије,

У утроби српске мајке

Ни зачело нигда није!...

На Косово!...

Ко издао? —

Траг се његов Ископао! —

*

Хајмо, хајмо на Косово!... Б

ог је с нами — а ми с њиме!

Хајмо, да нам српско име

Пред бијелим св’јетом сине,

Ка’ сунчани свјетли зрак!

Бог је с нами — а ми с Богом:

Он је могућ, он је јак;

Пред њим свака пакост гине;,

Свака сила пред њим прсне:

Хајмо с Богом! —

Бог је силан

Мртве душе да ускрсне!...

На Косово!...

„С нами Бог!...“

Вразим ћемо Сломит рог! —

"Нова Зета" Цетиње бр. 5  1889

Јован Сундечић - Књазу Николи

(Наш старина пјесник Ј. Сундечић)

на Никољ дан управио је Њ. В. Господару

из Котора сљедећу брзојавну честитку:

Велики Књаже! …  - шта да Ти жудим;

Славу? … ал’ њу си – Ти давно стека’

Сјајну ка’ сунце – и неумрлу

Проза све даљне – вјекове вјекâ…

Здравље? … ал’ Бог је обилно на Те

Сва своја рјетка – налио блага;

Дао Ти крепост, - велич’је, снагу,

Да сваког Свога – сакрушиш врага…

Но све што бих – доживит’ хтјео:

Да данас душом – заноса пуном,

Твој народ мотрећ – џинска Ти дјела:

Крунише Тебе – краљевском круном!...

А ја тад весел, - да пођем Творцу

И њему кликнем: - “Ох, све подјели,

Што треба, Боже, - мом Господару,

Да сврши Своје – велике дјели!”

Најподанији

Јован Сундечић

Глас Црногорца  бр. 51    1899.

Jovan Sundečić - Dajte mira

Iz posmrčadi pok.  Jovana Sundečića*)

(priopćio L. Zore)

Dajte mira

Zlotvori se kivni dižu,

Šire usta da me ruže,

Da otrovom svoje zloće

Svaki čas mi žića kuže….

Prezirem vas, podle duše,

Crne, grdne nakaradi!

Prezirem vas, poganovi,

Neoprani ljucki gadi! –

Ko vas traži? … Dajte mira!

Čim vas volja – c’jenite se;

Kom’ vas volja – klanjajte se;

Kud vas volja – penjite se …

Ne ufajte, da ću s vami

Sać u borbu ikad više;

S junacim se junak mjeri,

A ne pazi gnusne miše,

Koji n’jesu za mač, str’jelu;

No da čovjek na njih pljucne,

Ili da ih nogom kićne

Il’ kandžijom da ih pucne. –

*) Ovaj polemični dio pjesama Sundečićevijeh veoma je zgodan, jer ko je poznao pokojnika i njegovu ćud, odista zna kako se on ljutio. Ta jarost stvorila je koju pjesmu, koja kiti i ovu granu naše književnosti. Za to pozivljemo naše prijatelje, kojima je pokojnik slao ovakijeh pjesama, da nam ih priopće, eda se s vremenom ne izgube. (Ured.)

Srdj  br. 3  1902.

Luko Zore

Ај куд’ ћемо!....

Ај куд’ ћемо!....

Ај куд’  ћемо, камо ћемо?

Сиње море предубоко,

Ведро небо превисоко,

Људи вјером закретљиви,

А жељама превртљиви;

Закренуће, преврнуће!

Тешко роду и племену,

Као ћуку на камену;

Сам ту чучи, буљи очи,

Без утјехе и помоћи ….

Ао роде! Ао јаде!

Неда онај ко имаде,

Неће онај који може,

Шара онај, који знаде,

Ао роде! Ао јаде!

Ј. Сундечић

Црногорац  бр. 20 1871