Петар Сундечић - Ловћену

 

Ловћену

 

Још када сам мало д’јете,

Невинашко д’јете био

На тебе бих често, горо,

Свог погледа управио!

 

Гледа’ сам те увијену

У турбану вјечна сн’јега,

Кад ти облак изморени

На широке груди л’jега’.

 

У прољетњој благој ноћи

Гледа’ сам те, бродећ море ,

Гдје с мјесецом благим водиш

Љубавничке договоре.

 

Али тада млада душа

Тек природу љубила је;

Све што бјеше: дивље-красно,

Страшно - мило, вољела је.

 

Сад бих, горо  испео се

На највише било твоје,

Ту б’ на плочи једног гроба

Преклонио ноге своје,

 

У тишини свете кл’jети

На далеко злобних људи:

Оном гробу, оној плочи

Раскрио бих младе груди.

 

Све на срцу што ми лежи,

Све с чега ме душа боли,

Све о чем у груд ми сумња

Све зашто се Србо моли:

 

Све би, све би у испов’jед

Жељно нашло ту излива;

Причешће бих тад узео,

И свештени кам цјелива’.

 

А та причест, та испов’јед

Ка обичне не би биле:

Много с душе свалиле би,

Многу силу њој улиле!

 

Главaтo 27. августа 1883 .

Петар Сундечић - Ђуле Иванов Куч

 

Ђуле Иванов Куч

 

Тек што зора на истоку

Рујне скуте развијаше,

И роснијем бисерима

Ружичице дариваше,

А већ поље подгоричко

Завалило сто хиљада,

Сто хиљада убојника,

Сто хиљада злотворника

Дома, крста и слободе…

Пјешак стоји до пјешника,

Хитaр коњик до коњика,

А под б’јесним хатовима,

Што пушчаног жељни дима

Земљу бију копитама,

Тутњи поље из дубине,

Као мукли тутањ грмљавине. —

 

Пред војском је на дорату,

У жежену горећ злату,

Охолити Бушатлија;

Крвца трне, мраз уз кости

Хвата рају с тог имена;

А жеља му сад паклена

Груди вија, душу мори:

Да удари Црној Гори,

Да је свлада и покори:

Нове крви да с’ налоче,

Нови харач да покупи,

Нових љуба да с’ наљуби. —

У љевици алај-барјак

Разавијен држи паша,

А около њега кита

Миралаја и бимбаша;

Па дозивље себи Ђула,

Кршна сина, кршних Куча ...

За час предањ јунак стао,

Једре мишце, ока врана

Живом муњом усијана,

Те му вако паша сбори:

„Ој, јуначе! знам да с’ не би

У свој војсци нашло теби

Равна друга и јунака:

С тог милости моје зрака

Јутрос те је обасјала!...

На ти „алај“; . . носи њега:

Па ка оро нас проводи

Кроз литице и врлети,

Ломној гори на Цетиње. —“

 

На те р’јечи, јунаку се

Пламом срџбе жари лице:

Срце туче, крвца кипи,

Ватра креше из зјенице:

При погледу на злотвора,

Кој’ му иде браћу гњести;

Кој’ би ктио надјести му

Кроз све вјеке гадно име

Издајице... Па слободан,

Као оро на тимору;

А чврст као дуб у гори,

‘Вако паши проговори:

„ „Не треба ми „алај“, пашо!

Нећу гује те крвнице,

Што се дигла да крв пије

Моје браће, мог племена;

Нећу име издајице;

Да потомству будем предмет

Вјечне клетве и презрења. —

А ти, пашо, окани се

Ломне горе и ње тића:

Од чудних је жица свито,

Оно гн’јездо поносито:

Тешко руци која сегне,

Да га сруши и развргне. –” ”

Тако рече...

Гордо ухо

Охолита Бушатлије,

Само ропска изражаја

Рјечи слушат научено,

На слободни и смиони

Ђулов говор — за час оста,

Као громом заглушено . . .

 

Ал’ у гордој паше груди,

Већ се стара змија буди :

Отровом му срце трује,

Намишљаје крвне кује;

Па уврјеђен паша сјекну,

И ка љута звијер дрекну:

„Или „алај?...“ — ил’ вјешала ?..“

„ „Вијешала !“ “

— Мирно, тихо

Ђуле паши одговори. —

Тад џелату грмну паша :

„Вјешај псето!...“

„ „Није псето,

Ископицо, гадни сине,

Ко за вјеру вољно гине! ...” ”

— Задње р’јечи бјеху то Ђулине. —

 

***

Ка пучина сиња, тавна.

Кад је вјетар заталаса:

Тако војска Бушатлијна;

Уз бијесно јалакање

И бубњева ударање

Низ поља се одавила,

Да поплави Црну Гору. —

Бојних труба преста звека...

А на небо оскочило

Јарко сунце, — па у златну

Копрeну је св’јет завило. —

Гле, у пољу подгоричком:

Све је мирно, све је тихо,

Не титра се лахор с травом;

Тек што црних гавранова

Гактање се чује мукло,

Над мртвом се вијућ главом

Објешена јуначине ...

Ал’ гле, чуда! — Не кљувају

С њега месо; но ка да се

Чудног оног леша плаше;

С далека га облјетају...

Дивили се славном чину,

Дивили се горском сину. —

 

*

 

Уз небо се оте сунце,

Па причати свјету оде:

Храбри синци српских гора,

Како за крст и слободу

Вољном смрти мрјет ум’једу.

На олтару своме роду! —

 

Напољ 21. Нов. 1883.

Ђаво знао

 

 

 Ђаво знао! —

 

Из забавица Ј. Сундечића

 

Ђаво знао! - што нас мучи,

Те смо тако ћори,

Те смо сваког божјег дана

И луђи и гори;

Те не знамо - куд тртамо,

Гдје л’ ћeмo се сплести,

Гдје претрнут — гдје посрнут,

Сврстат и умести ?!...

 

 

Правац води: али правцем

Ми нећемо да идемо ....

Бог нас зове: „Хајд’те амо!”

Ми му гласа не слушамо....

Сија сунце, ватра сама:

Нас повија густа тама ....

Све се миче: - нам’ неда се

Корак нар’jед, без сто на-се....

Ђаво знао, што смо таки!

Кад ли ћемо бољи бити!?...

Хоћемо ли знат испливат;

Ил се нав’јек утопити ?...

1879.

Jovan Sundečić - Nijesam

 

Nijesam

 

Iz Zabavica J. Sundečića

 

N’jesam moljac – bogomoljac,

Brojanice što prebiru

I ne daje Bogu mira;

Nit’ si opet bogoborac,

Što poriče zlobno Boga

Bez svijesti i razloga ....

 

Vjekovječno Biće štujem:

Svud ga vidim, svud ga čujem;

Al’ na podle ulizivce,

Al’ na crne varalice,

Al’ na glave zatubaste,

Na grdove trbušaste:

 

Gledam nješto sa visoka,

Gledam preko oka. –

Anaćeme vlast da imam:

Posla bi ih k vragu,

Da ne truju bracku ljubav

I slogu nam dragu! –

 

br. 6 1880.

Jovan Sundečić - U času očajanja

 

 

U času očajanja

 

Pjevao sam pjesme žarke,

Žarke pjesme svome rodu,

I u pjesmam vapio mu

Zlatnu sreću i slobodu ....

 

Ali sada, - lele meni! –

Osjetih se gr’jeha ljuta:

Njesam znao što sam pjeva’;

N’jesam znao kud sam luta'. –

 

Jer za sreću i slobodu

Dok ka’ valja dozorimo;

Zar još dugo tie moramo

Da stenjemo, da dvorimo:

 

Čim nemamo sloge l’jepe,

Čim nemamo srca čila,

Čim nemamo zdrave sv’jesti,

Čim ni čast nam nije mila?...

 

Znadem šta ću: - turiti ću

Davor gusle na policu

Neka dime, neka čagје;

A latiću tamburicu:

 

Da ka’ Hafis, il’ ka’ Mirza

Pjevam ljubav, pjevam vino;

Pak nek plače – ko će plakat,

Ko l’ je minô – dobro minô!...

 

Vječni pokoj poginuvšim!

Sram na obraz kukavicam!

Gr’jeh na dušu sebičnjacim!

A proklestvo izdajicam!

 

Ja lje neću pjevat više,

Osim vinu i ljubavi;

A drugima – Bogom prosto! –

Neka gove taštoj slavi ....

 

Nek pjevaju Marka, Janka,

Nek pjevaju ma što ino:

Dok smo ‘vako svi na ero:

Ja ću pjevat ljubav, vino!

 

J. Sundečić

 

 Slovinac 23 1880

                                                            br. 23 1880