Јован Сундечић - Књазу Николи

(Наш старина пјесник Ј. Сундечић)

на Никољ дан управио је Њ. В. Господару

из Котора сљедећу брзојавну честитку:

Велики Књаже! …  - шта да Ти жудим;

Славу? … ал’ њу си – Ти давно стека’

Сјајну ка’ сунце – и неумрлу

Проза све даљне – вјекове вјекâ…

Здравље? … ал’ Бог је обилно на Те

Сва своја рјетка – налио блага;

Дао Ти крепост, - велич’је, снагу,

Да сваког Свога – сакрушиш врага…

Но све што бих – доживит’ хтјео:

Да данас душом – заноса пуном,

Твој народ мотрећ – џинска Ти дјела:

Крунише Тебе – краљевском круном!...

А ја тад весел, - да пођем Творцу

И њему кликнем: - “Ох, све подјели,

Што треба, Боже, - мом Господару,

Да сврши Своје – велике дјели!”

Најподанији

Јован Сундечић

Глас Црногорца  бр. 51    1899.

Jovan Sundečić - Dajte mira

Iz posmrčadi pok.  Jovana Sundečića*)

(priopćio L. Zore)

Dajte mira

Zlotvori se kivni dižu,

Šire usta da me ruže,

Da otrovom svoje zloće

Svaki čas mi žića kuže….

Prezirem vas, podle duše,

Crne, grdne nakaradi!

Prezirem vas, poganovi,

Neoprani ljucki gadi! –

Ko vas traži? … Dajte mira!

Čim vas volja – c’jenite se;

Kom’ vas volja – klanjajte se;

Kud vas volja – penjite se …

Ne ufajte, da ću s vami

Sać u borbu ikad više;

S junacim se junak mjeri,

A ne pazi gnusne miše,

Koji n’jesu za mač, str’jelu;

No da čovjek na njih pljucne,

Ili da ih nogom kićne

Il’ kandžijom da ih pucne. –

*) Ovaj polemični dio pjesama Sundečićevijeh veoma je zgodan, jer ko je poznao pokojnika i njegovu ćud, odista zna kako se on ljutio. Ta jarost stvorila je koju pjesmu, koja kiti i ovu granu naše književnosti. Za to pozivljemo naše prijatelje, kojima je pokojnik slao ovakijeh pjesama, da nam ih priopće, eda se s vremenom ne izgube. (Ured.)

Srdj  br. 3  1902.

Luko Zore

Ај куд’ ћемо!....

Ај куд’ ћемо!....

Ај куд’  ћемо, камо ћемо?

Сиње море предубоко,

Ведро небо превисоко,

Људи вјером закретљиви,

А жељама превртљиви;

Закренуће, преврнуће!

Тешко роду и племену,

Као ћуку на камену;

Сам ту чучи, буљи очи,

Без утјехе и помоћи ….

Ао роде! Ао јаде!

Неда онај ко имаде,

Неће онај који може,

Шара онај, који знаде,

Ао роде! Ао јаде!

Ј. Сундечић

Црногорац  бр. 20 1871

Бугарима

Бугарима

(Поводом бугарског црковног питања у години 1869.)

Бугари, Бугари,

Стари соколови!

Доста су вас трали

Ти грчки попови!

Да вас разнароде,

Све су покушали,

Из цркве вам језик

Славенски прогнали.

За велик вам новац

Продавали глупост,

Угонили силом

У мождане тупост;

С Падишом вам тајно

Замке запињали,

Једа би вас с лица

Земног убрисали;

И сјејућ’  међу  вас

Свако трошно сјеме:

Страшили вас вазда

Громом анатеме. -

Бугари, Бугари,

Ви право имате,

Што се том лукавом

Чопору не дате!

И Бог и правица

На вашој су страни;

Том’  Господ помаже,

Који своје брани:

Није грчка само

Вјера православна:

Она је и вама

Отчевина давна.

Ви сте вазда били

Њени бранитељи:

Ћирил-Методових

Књига хранитељи ….

Вама црква ваша;

Ваша вјера вама …

Нек се робство руши!

Нека гине тама! -

                   Ј. Сундечић

“Орлић”-  црногорски годишњак  1870

Славјанским градовима

Славјанским  градовима

(по Ал. Хомјакову - прерадио Ј. Сундечић)

Праже, ческих страна главо,

Не горди с’ пред Београдом!

И ти Москво златоврха ,

Не горди с’ пред Вишеградом!

Чујте, сви смо родна браћа -

Сви  једнога т’јела уди:

Браћи - братски загрљаји,

Рука руци, а груд груди!

Нек  с’  не горди тко с’  у битки

Силом мишце одржао;

Нек не тужи, дугим ратом,

Тко под грозну судбу пао.

Строг је течај искушења,

Дић’  се мора, који паде:

У Бога је милост многа,

Љубав му је без ограде!

Минути ће мрак невољни,

И, одавна пожељена

Просијаће зора красна,

Стат ће браћа сједињена,

Сви велики, сви слободни,

Прот’  душмана сви одважни,

Племените мисли пуни,

И вијером истом снажни! -

“Орлић”-  црногорски годишњак  1870

Мати

Мати

 Дјетињства њежног у првом цвијету,

 Кад не знах да ли живим на свијету;

 Па кад ми најпре ко кроз тмину

 Познања искра у духу сину:

 Чим ли ријеч стекох заупих звати,

 Најпрво Мати, — најпрво Мати! —

 Кад мало касније бјеше ми потреба,

 Од капи воде, од мрве хљеба,

 Или од које забаве ине,

 Да мене жеља или плач мине;

 Ко ће ми слађе, ко л' брже дати,

 Нег' опет Мати, — Нег' опет Мати? —

 Када ме каква невоља гони,

 Те око моје сузица рони;

 Ил' тешка боља када ме свлада,

 Да ми сав живот у муци страда;

 Уздишућ јако по тисућ крати';

 Зовем те Мати, — Зовем те Мати! —

 Оца и сина, супруге, кћери,

 Брата и сестре, друга што вјери,

 Сродника мила, пријана радка,

 Нијесу ми тако имена слатка,

 Ко твоје име, које ћу знати

 Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

 И кад часак посљедњи стигне,

 Да смрт са земље и мене дигне,

 У вјечно жиће блаженог свијета,

 Гдје сваке сласти пролеће цвјета,

 Најстражње ријечи теби ћу слати:

 "С Богом о Мати!... с Богом о Мати!..."

 Твога живота (ако л' се збије)

 Свијећа да се угаси прије,

 Тужнијем срцем, плачевним оком,

 Уздахом честим, ћутном дубоком,

 Слатко ћу тебе ја спомињати,

 Вапећ' те Мати, — вапећ те Мати. —

Не дајмо се!...

Не дајмо се!...

Не дајмо се!...док нам топле крви

Цигло капца по жилама мили,

Но свак настој нека буде први,

Кад је нужда одупр’јет се сили,

Која грози да нам злобно смрви

Сам аманет народности, или

Да напр’јетку, ком смо већ потекли,

Буде кланац  да га не би стекли. —

Не дајмо се!... синови смо славе,

Кр’јепка срца, прем млађане снаге:

Што нас већма противници даве,

Противници народности драге,

Срчаније још такове лаве

Сусретајмо, и на наше враге

Оборимо и стр’јелу и грома,

Рад’ обране имена и дома. —

Не дајмо се!...удес вјечан није;

Био гвозден ма буди колико,

Није вјечан. — Кашње или прије,

Цвјеће цвати, куд бјеше понико

Трн и коров да се по њем’ вије

Кивна гуја, а не други нико. —

Удес мјења; али што нас тиште

Више боли, сталност виша с’ иште. —

Не дајмо се!...овај израз сами

Поставимо на заставу света,

Па душманин нек се онда мами,

Нека рига и жуч своју клету:

Аја! неће одпрвати нами,

Нити нашем к будућности лету…

Бог је реко да се утре злоба,

Да се и ми дигнемо из гроба. —