Одпоздрав побратиму М. Павлиновићу

  

Одпоздрав

побратиму М. Павлиновићу

 

Дивни брате, душо врла,

Једри поздрав твога грла,

Поздрав брату - што ти оде

Храброј гори у походе,

Да походи - да се сроди,

Да избјегне - да с’ неслегне; -

Ох! да знадш како годи

Обрањеној њег’вој души,

Да му често рука суши

Харну сузу сјетна ока,

Што од чувства предубока

Чешће врци на лист они,

Лист - што поздрав твој му дони

Ал’ на крше прекогоpја,

Од питома твог приморја. –

 

Хај соколе! - твоју сваку

Бог услишо по сто пута!

Утврдио мишцу јаку

Над свјетима изродника,

Над јатама одметника,

Да клет њихов збор некужи

Слогу, која браћу дружи,

Браћу, штоно душом хрле,

Да е’ у колу у велику,

По свачему једнолику,

Beћ изљубе и загрле. –

 

Грдне гр’јехе праотаца,

Beћ cмo досад изкајали.

Нa сваком смо зар камену

Знак покоре извајали ....

Крв одовуд, крв одонуд,

Ко валовит поток тече

Нa тисуһе витезова,

Чуј! - ужасно сјенке јече ...

 

Штa вaпију?... Крв за крви,

Изкоп, пораз, смрт, освету.....

Штa спомињу?... Ах! Косово,

И издају на њем клету .....

Али, гдје сам !... Прости брате!

Зан’јела ме страшна машта

У страшноме овом мјесту,

Гдје с’ увреда тешко прашта,

Рода и крста злотворнику

И слободе угњетнику. –

 

Страшно мјесто, страшну слику

С десна, с л’јева, свуда ствара,

Мниш са падшим јунацима

Да ти с’ душа разговара....

Све је ужас! - Само вилу

Слушаш како пјесму милу

Ту зачиња, и прип’јева

Мучне муке, жртве и славе;

Те безмртним ловор-в’јенцем

Јунацима кити главе,

Којим плаће у том доста,

Што им спомен дичан оста. –

 

Ево дјела, ево чина:

Јунак бити, јунак пасти,

Сломити се ил’ поб'jедит,

Југовићим ев’ зрцала

Понајљепше људске части. —

 

Док з’јеваше браћа свуда

Под притиском јарма љута,

Црногорац триста чуда

Творио је триста пута:

Голом груди на боришту,

Сваком муком на кућишту;

Те показо како ваља

Да се образ неокаља,

Како ваља служит роду,

Како бранит крст, слободу:

Таки изглед пред очима

Нек нам прса жари свима. –

 

Ама брате, старе шурке

Старод в’јека тко ће стрти

Код мрачњака на све стране?

Којим јоште мозак врти

Стари сврдô, старог кова;

У души им злоба вари,

Сваки б’ рада да поквари

Што дух смишља в’јека нова!...

 

То су јади, наши јади;

То су муке без лијека. –

 

Ах! без вјере, ах! без наде,

Да с’ на свјету м’јења сака!...

Мора нестат и мрачњака;

Просвјете је луч мoгyћa:

Растуриће тмине густе,

Умове ће разведрити.

Синути ће жарко сунце

Па ће среће више бити,

Пошто саки збиља схвати.

Да је с братом братовати. –

 

Док смо ‘вако на комаде

Издробљени кô до сада,

Сами ћемо себи градит

Нове јаде поврх јада. –

Није брата над свог брата

Крви над крв своју није:

Туђину је свеђ до себе,

А гроб нама под’ нам рије.

Тешко тому који иде

Куд туђинац њега води:

Он се само туд пребија

Куд туђинцу бољма годи;

Чувајмо се ко од гује,

Од свакога кој’ се плаши,

У нашинству да смо наши. –

 

Коло среће круго тече;

Наука је дуга мука:

Кад нас мука опамети,

И сама ће наша рука

Похитити братској руци;

Челик-спону брат-мишица

Нитко тада не разтрже,

А имена издајица

Предати ће вјечна књига

Вјековиту проклињању:

Њих ће свака уста клети

У срамотну спомињању. –

 

Наш је народ искра жива,

У кремену што се скрива;

У времену искра чами,

Док њу оциљ неизмами:

Без кресива није жива,

Труд поред-ње миран стоји,

Да ћe гa ce oгaњ примит.

Бит му може да с’ небоја;

Ал’ ће оциљ ударити

По кремену кад ли тада,

Те ће искра изкочити,

Жива искра наших нада:

Нaш ће народ, народ бити,

Вељи народ гласовити –

 

А сада ти л’jeпа хвала,

Дико-срце, дични сине

Наше мајке домовине!

Нa cв’јету братимскому

Којим см’јераш брату свому

Ћут и жеље узвисити,

Душу, срце утјешити. –

Хоћу брате, све што могу

За напредак и за слогу:

Свуда оком - свуда скоком,

Свуда чувства врелим током. –

 

Ох да видиш! - с Цетињ-поља

Твој побратим коли крати

Дигне очи пут небеса,

Пa на Ловћен поглед сврати. –

Да га пазиш - ти би њему

У зјеници пуној жара

Упазио божно чувство

Ловћенскога спрам олтара....

Да ти срце још покаже –

Срцем би се узиграо,

Кад штовање онолико

У њем би му разабрао:

Прама оном вељем духу,

Штоно заче, штoнo створи,

Дивни “В’јенац” неумрли,

В'јенац славе Црној Гори. —

 

Није л’ дивно! - Кнез Владика

Пјевао је ту слободу,

Така сјајна р’јетка дика

Паде у чест нашем роду. –

Владаоца другог нађи

Одкада се свијет свијо,

Да је жртве сдушно тако

Још слободи приносио. –

Ово св'јету дај казујмо,

Нашем св’јету још и више,

Нек слободу упознаде,

Нек слободом ув’jeк дише;

У слободи - нек слободу

Тек улаже на спас роду. –

 

Не ја сами, не ти сами

Да сносимо са Ловћена

Св’jeћу, што је ум’јешена

Из онаког дивног м’jеса,

И онаког пустoг кр’jecа

Heгo сваки братац с нами,

Којему је Бог даровô

Да казује браћи слово,

Словом св’јести да ос’јева,

Словом душе да огр’јева,

Словом правду да свуд шири,

Словом браћу да измири,

Словом да род препорађа,

Словом свако зло да гађа,

Словом кр’jепи моћи врсне:

Словом мртве да ускрсне:

Нека сноси св’јећу исту,

Нек прихваћа за гудало....

Ох! како би тада с нама

Све у накрст запjевало! –

 

Тако, тако горски в’јенац,

Спомињаће више браће;

Ориће се глас спомена

И од истог грома јаче....

Гдје такови гром удари,

Треснути ће сваких крајом,

Из потреса тог наша ће

Домовина постат рајом:

Одјекнуһе свуда тиме

Наше знаме, наше име! –

 

J. Сундeчић

Миховил Павлиновић - Збогом на одласку пут Црне Горе (Попу Јовану Сундечићу)

Car Mehmed i Skenderbegova sablja

Car Mehmed

          i

Skenderbegova sablja

(Narodna legjenda)

Čudni glasi dopadnuli

Mehmed caru silenu,

Kako junak Skender-beže

Ima sablju vilenu,

Kojom konja i konjika

Jednim mahom pres'jeca,

I po cijo lakat tvrde

Još zemljice ras'jeca. –

Sultan željom usplamtio

Da tu sablju pribavi,

Da se i on ko delija

Njom u sv'jetu proslavi.

Knjigu piše Skender-begu

I l'jepo ga pozdravi,

Moleć bana da mu svoju

Čudo-sablju otpravi.

Ban milostiv, sablju šalje

Da padiši ugodi:

Tamo - neka krunom slave

Ona i njem’ urodi!

Kad Mehmedu sablja stigla,

Gladi bradu veseo;

Odmah britku pripasao,

B'jesna hata usjeo :

Pa naredi hitrim momcim

Da s’ na konja posjede

Jedan crni rob nevoljni,

I pred njega izvede. –

Momci brzo poslušali,

Brže bili gotovi,

Saletili sinjeg roba

Ko divljiji skotovi.

Kad rob stao na biljegu,

Car po hatu polego,

S daleka se zaigrao,

Britku ćordu potego:

E bi, misliš, i tri roba

Jednim mahom svalio,

Kako bješe zategao

I silno navalio.....

Iza svijeh naramnica

Sto ga snaga podn’jela,

Ošinuo kukavnika,

Nesreća ga odn'jela! –

No gle čuda - divna čuda!

Tko bi s’ tome nadao ?....

Jedva care nješto rane

Bješe robu zadao. –

Rasrdi se poput guje,

Pa u saraj odleti;

Viče divit i hartiju,

Kano sišo s pameti.

Na koljenu knjigu mrži:

“Aramio Skendere,

Od tebe se n’jesam nado -

Take ljute nevjere!

Poslo si mi drugu sablju,

Koja ničem nevalja;

Vraćam ti je-e Bog dao;

Da ti obraz okalja ! –“

Kad na ruke Skender-begu

Sitna knjiga dopala,

Ne bješe ga zar još nigda

Bolja volja spopala.

Brci mu se osmjehuju,

Za uvrjedu nemari;

Neg Mehmedu otpisaje,

Da se junak nejari:

Čestit care! n'jesam krivac

Obraza mi mojega!

Ti tek njesi posjekao

S nevaljastva svojega.

Ako sam ti i poslao

- Od pojasa ćordicu,

Lje, Boga mi!  neposlah ti

Uz nju moju desnicu....

Vjeruj meni, moj devlete,

Sablja slabo pomaže,

Kad u mišci nije snage

Da junaštvo pokaže, - “

Na Cetinju na Blagovijesti 1866.

J. Sundečić 

Полазећи с Цетиња на пут Њезина Свјетлост КНЕГИЊА ДАРИНКА ДАНИЛОВА

СОНЕТ ЗА АЛБУМ

Полазећи с Цетиња на пут

Њезина Свјетлост

КНЕГИЊА ДАРИНКА ДАНИЛОВА

У новембру

1864.

Пази небо, ведро небо пази.

Како сладка обузме га туга

Кад с обзорја Даница му слази,

Његов накит и његова друга;

А кад опет јави се на стази

Поносита небеснога круга,

Сјетовање махом одилази

Радост сваки пренапуни уга. –

О Кнегињо! Црној-гори Ти си

Та Даница и предрага мати.

Којом она дичи се и виси.

Данас сладко за тобом сјетује:

Сутра јој се опет здраво врати:

Радост њена св’јетом одјекује. –

Најдубљим штовањем и оданошћy

J. Сундечић

Вртијељка

Вртијељка¹)

(с обзиром на догађај из године 1690.)

“Витезови Срби Вртијељски,

 Луча ће се ваша призирати

 На гробницу вашу освештену.” —

В. Петар Петровић.

Врт’јељко, Врт’јељко,

Бр'јеже узвишени,

Ој ! какова чувства

Ти будиш у мени!

Сладка чувства — вазда,

Колико год крати,

Моје око на-те

Сјетан поглед сврати

Рек би и сад виђу

Тог сокола сива;

С тридест друга — ено

Виђу Баја ²) жива:

Опиру се пустој

Шенђеровој сили,

Готов сваки гинут

За завичај мили.

Ко ни станци тврди

С мјеста се недаду,

На ножевим срца

Душманима ваду.

Гомиле око-њих

Већ мртваца пале

Јуначке им мишце

Нису малаксале.

Бич божији — рек би—

У рукам им с’јева:

Куд ошине — крв се

Потоцима л’јева. ...

Но се гамад слеже

Са свакоје стране,

Вај ! заман се више

Ти лавови бране:

Хиљада на сваког

Појединца врви ....

Гђе је челик-т’јело

Да га ту несмрви?...

Пада један.... други....

Све и цигли паде....

Ниједан у руке

Жив се непредаде.

Сам још Бајо стоји

Љуто срце кали,

Ал’ ударац смртни

Већ и њега свали:

Као дуб посјечен

Ах! на земљу груну,

Да сдружином дјели

Мученичку круну.

Под управом храбра Симе³),

Кој’ десницом стеко име.

Оде војска да се бори,

Силу силом да обори,

Да утаре неман кужну,

Да избави браћу сужну. —

Друга с’ војска тамо крета,

Гђе Косово, Призрен, леже:

Пламти у њој жеља света,

Да Србију опет веже

Са поносном Црном гором

И Јадранским нашим мором.

Њу предводи соко сиви,

Црни Ђорђе кремен живи:

Небесни га огањ жари,

Да завичај спасе стари,

Гђе му престо царев сјао,

Гђе витешки Лазо пао. –

Према Нишу војска трећа,

Од првијех понајвећа,

Смјело миче корак смјели,

Црну крвцу лити жели,

На спас дому, на спас браћи,

Коју турски табан тлачи:

Милоје је њој на челу,

Невјешт вођа к славну дјелу,

Амржња му с као змија

Око пуста срца свија.

Божја срећа с Ђоком била,

И Сими се понавила:

Крвљу маче напојили,

Старе земље посвојили,

Обрисали црне љаге

С чела србске мајке драге.

Но од Ниша дивља сила

Тимок р’јеку пребродила:

Осамдесет свег хиљада,

Њом велики везир влада.

Хоће сила да поплави

Србску земљу свуколику,

Да слободу србску смлави

 У својему тек понику.

Као туча из облака,

Напанула поган јака

Каменички шанац тврди,

Да га сатре и награди.

Pјетки јунак свога рода,

Синђелићу војевода,

Брани шанац с три хиљаде

Србадије своје младе:

Љути јуриш за јуришом

Дочекује и одбија,

Врела зрња правом кишом

Тмуше гађа и убија. —

Више дана, ноћи више,

Турска јарост неодише,

Већ нал’јеће, туче, грува,

Да умете све до ува.

Синђелић се храбро држи,

Умет-огњен злице пржи:

Mа да слаби.... шанца неда,

Но на помоћ братску гледа;

Ал’ Милоје из зависти

Немиче се.... Немакао ! —

Па је Стеван без користи,

Вај! на њега изгледао. ...

Међутијем висок шанац

Изравнио леш до леша,

Оборених зулумћара

Ужаснога код огреша.

Преко грдне те лазине,

Жесток јуриш турци чине:

Ко рисови наваљују,

У тврд шанац ускaкују,

Газећ тикве обријане,

Турадије поваљане....

См’јешале се војске двије:

Ту се коље, ту се бије,

Ту се рву, ту се даве,

Ту пол’јећу људске главе;

Срб се неда, турчин јури,

На све стране крвца цури,

Муке доста, више јада,

До мртваца мртвац пада. –

Кад Синђелић чисто згледа,

Е с’ обранит шанац неда:

Витешка му груд ускину,

Потаче га к славну чину:

“Жив ни мртав нећу – рече —

“Да ме турски ханџар сјече!... “

Па подиже к небу очи,

К барутани потом скочи,

Живи огањ праху даде:

Прле земље ука стаде;

У цигаоме једном трену,

Што с’ у тврду шанцу дену,

Све се диже к небу горе,

Све с’ разлети и изгоре;

Ту и Србу и Турчину,

Гроб ужасан исто зину. —

Овако се јунак свети,

‘Вако јунак зна мр’jсти,

Славна чина изглед дати,

Да се може спомињати,

Ко подпора роду јака,

Као дика од јунака. —

Вјечне србске крвопије,

Тад су шићар учиниле;

Од мртвих су србских глава

Ц’јелу кулу саградите.....

Страшна куло!... јаде клети!...

Страховити спомениче!...

Ти бар моју браћу сјети:

Све, да сами чемер ниче —

Грдни чемер — гђе год влада

Дух зависти и несклада,

С којих Србу храм слободе

Истом с нова подигнути,

Сад упропаст мал’ неоде,  

Ко и дослен више пути:

На обрану да небуде

Њему Ђорђе похитао,

И од жвала коби худе

Отргнут га помогао. —

Страшна куло!... браћу буди,

Да им љубав жари груди;

Да у својој свакој муци.

Дају руку братској руци....

Научи их да им грози

Свака напас у незгоди,

А у братских срца спони

Спас да само траже они. —

J. Сүндечић

¹) Вртијељка је брдо, једно по сата од Цетиња према југо-истоку удаљено.

²) Био је родом из Пиве у Херцеговини и зато прозван Пивљанин, а живио је код Пераста у Боки.

³) Марковића.