Prijateljska suza nad grobom dvojice čuvenijeh Dubrovčana kneza NIKA velikoga PUCIĆA i popa GJURA PULIĆA

 

 

Prijateljska suza nad grobom dvojice čuvenijeh Dubrovčana

kneza NIKA velikoga PUCIĆA

i

popa GJURA PULIĆA. –

 

Kani opet suzo moja!

Dosta puta kanula si:

Dosta puta na grob hladni

Prijateljski panula si....

 

Panula si gorka, vrela,

Na svete mi one grude,

Da mi spomen prijateljim

Oviječen s tobom bude. –

 

I sad pani, - od gorke mi

Čemerike još gorčija;

I sad pani, - od plamteće

Žive vatre još vrelija !...

 

Pani na dva groba draga

Tek od skora rastvorena,

U koja su dva mi mila

Prijatelja oborena:

 

Ah! veliki Niko Pucić!

Uzvišeni um onaki;

‘Naka duša blagorodna,

Koju štoval čovjek svaki;

 

Dubrovačkog plemstva uzor:

Pun uzgoja, pun značaja,

Pun ljubavi naspram svoga

Draga, zlatna zavičaja!...

 

I sveštenik Pulić Gjuro:

Ona svijest tr’jezna, vedra;

Ono srce živo, plamno;

Ona pamet bujna, jedra!

 

Borac hrabar na poprištu

Za narodna sveta prava;

U prosvjete svetilištu:

Veleumna dična glava !...

 

Vaj, udesu!... nijesi li

Sit pokorom Dubrovnika:

Tog Slovenskog Elikona

Tog vilinskog miljenika!

 

Neg mu trgaš nemilice,

Od vremena tu nedavna:

Sve za boljim boljeg muža,

Da ih zoblje raka tavna?...

 

Iza trešnje on je nika’:

L’jep, ka’ feniks posred vatre:  

Francuz ga je oborio:

Al’ ne moga’ da ga zatre;

 

Pod vlašću ga N’jemac drži;

Ali u njem ipak tinja

Žarka iskra domorodna,

Što mu neda da izlinja ....

 

Ama, kobi! – ti mu moreć

Take sinke odabrane:

Posred srca zadaješ mu

Smrtonosne grdne rane;

 

Te će ostat sirak goli,

Da s’ u viru suza guši,

Da ne mogne ničim više

Odlanut mu sjetnoj duši. –

 

Pani suzo, pomiješaj se

Sa suzama sveg mi roda

I uzigji kao tamjan

Na podnožje pred Gospoda:

 

Moli Višnjeg, blag da bude

Ovim divnim muževima,

Ovjenčanim već ovamo

Neveocim lovorima:

 

Neka oni i u raju

Onde stanu, - gdje svi ini

Stoje umom zorni dusi,

Zračeći se po vrlini....

 

Neka stanu, - i blaženstvom

Vječnog Boga nek se slade;

A ti sa mnom, Dubrovniče.

Rogjeni im b’jeli grade:

 

Hrani njihov spomen dični,

Ka’ amanet dragocjeni:

Da nam vazda oni žive

U preslatkoj uspomedi ;

 

Da nam žive, - i nas hrabre

Postojanoj u vrlini,

U podvigu umna rada

U ljubavi k domovini !

 

Sundečić 

1883.

Цариграду

 

Цариграду

 

1869.

 

Цариграде дико свјета,

Тужан измећару:

Не божије луче духу,

Него тмуше цару,

 

Кој челичном руком тебе

Држи у том калу,

А под сунцем првог града

Заслужујеш хвалу.

 

Природа те обдарила

Дивотом у Бога,

Створила ти на Босфору

Пред’jел златног рога;

 

А с десна ти и слијева

Два мора разлила,

Пред кољена т’ поноситу

Азију савила.

 

Изнад тебе благо небо

Чаровито свела,

Богаствам ти цјеле земље

Разјазила врела. –

 

Цариграде просједни се

У морску дубину,

Ако скоро не измјениш

Садању судбину;

 

Ако опет на Софији

Частни крст не сијне,

Као знаме да је пало

Царовање тмине,

 

Које тебе погрдило

До највеће мјере,

Лишило те свог имена,

И моћи, и вјере.

 

Блудницом те направило

Скотскијех пожуда,

И крвником небојазним

Божијега суда.

 

У дрило ти жиг на чело

Безакоња сваког,

Да св’јет није доживио

Још Содома таког.

 

Цариграде, Костантина

Вељег престолницо,

Исусове свете вјере

Зв’jездо преходницо:

 

Старе славе и величја

Својега се сјети,

Опрости се гадна кала

И к небу полети;

 

Упри своје бистре очи

У сунце спасења,

Отреси се самртнога

Ноћнога знамења.

 

Буди први град на св’јету:

Бог ти то осуди,

И Рим нови, Цариграде,

Онда збиља буди;

 

Рим поносит својом вјером,

Влашћу, достојанством

Диком, славом, снагом, моћу.

Дивним величанством. –

 

J. Сундечић

На Крфу

 

На Крфу

у октобру 1869.

 

Кан сузо, горка сузо,

И на овај грчки крај,

Гђe c’ под јужним благим небом

Сав природе блиста сјај; -

 

Ал’ гђе туђе господарство

Разтровало сваку груд,

И у грчким синовима

Изм’јенило стару ћуд:

 

Те погледа сваки саде

На тобожњу златну доб,

Јадикујућ што богатој

Англи није и сад роб,

 

Kо Жидови из пустиње

Кад дизaxy љути вaj,

Ц’јенећ да су у Мисиру

Оставили земни рај. —

 

А главари од Морије,

Црн им мозак! црна ум!

Братској мржњи и нескладу

Проваљују широк друм.

 

Себичњаци... држе брата

Ко некакав туђи сој;

Ко да Јонац Еленину

Није присни, није свој. —

 

Они грде у прcима

Доморођа свети жар;

Ови дому и народу

Принашају страшан квар.

 

Они викли робовању,

Тег им јарма посто лак;

Ови сјели на госпоство

Па је ништо прам њих свак.

 

Ах подлости! ах гордости!

Ах неслого! - пуст ви траг!

Ви сте сестре близинице;

Ви сте људству грозан враг....

 

Ви и у мом роду доста

Поджижете љута зла,

Нит му, авај! допуштате

Подигнути главу с тла. –

 

Кани сузо, горка сузо,

И на овај грчки крај,

Гђе спод јужним благим небом

Сав природе блиста сјај;

 

Али срце, који љуби

Слободицу и дом свој;

Мора силно уздахнути

И завапит сјетно: “јој!”

 

Гђе год спази да се не зна

Штоват своје мимо све;

Штоват братац као братац,

Мрзећ оног, тко га тре;

 

Mа нас какве жртве стало,

Тако чуство, ц’јена та:

До слободе сјајна врха

Тек кроз муке стић’ се да. –

 

J. Сундечић

Златни Прaг

 

Златни Прaг

 

Праже, златни Праже

На Влтави бајној,

Столицо пресвјетла

У Чекиjи славној.

 

Венецио славска

С дивних успомена,

Из твојијех златних

И кобних времена.

 

Све у теби блиста;

Свакој твојој ст’јени,

Драги камен једва

Равна се у цјени.

 

А ни сунце жарко

Тако се не зрца,

Ко у синцим твојим

Дар ума и срца,

 

Којим ће те Праже,

Опета позлатит,

И твоју ти сјајност

Првашњу повратит,

 

Коју ти је злобом

Њемца душманина,

Дуго доби густа

Облагала тмина.

 

Од несрећна дана

На Бијелој гори,

Тебе с Ческом туђин

Хтједе да обори;

 

Да прометне племе

Ческо у неплеме;

Да с именом ческим

Ческо утре сјеме.

 

Ал’ му се на празно

Сва хитрост и сила,

Код сивијех ческих

Соколова збиља.

 

Спомен Жижке, Хуса

Спомен Пођебрада,

Жарио је силно

Твоја чеда млада.

 

Она су још жива;

Жив си с њима и ти

и Ческа ће жива

Вазда и в’јек бити.

 

Док у циглом Чеху

И кап крви врије.

Вр’jет ће за те Праже,

И за спас Чехије,

 

Која само може

Бит срећна и јака,

Под заставом чecкor

Лава дворепака. –

 

J. Сундечић