Цариграду

 

Цариграду

 

1869.

 

Цариграде дико свјета,

Тужан измећару:

Не божије луче духу,

Него тмуше цару,

 

Кој челичном руком тебе

Држи у том калу,

А под сунцем првог града

Заслужујеш хвалу.

 

Природа те обдарила

Дивотом у Бога,

Створила ти на Босфору

Пред’jел златног рога;

 

А с десна ти и слијева

Два мора разлила,

Пред кољена т’ поноситу

Азију савила.

 

Изнад тебе благо небо

Чаровито свела,

Богаствам ти цјеле земље

Разјазила врела. –

 

Цариграде просједни се

У морску дубину,

Ако скоро не измјениш

Садању судбину;

 

Ако опет на Софији

Частни крст не сијне,

Као знаме да је пало

Царовање тмине,

 

Које тебе погрдило

До највеће мјере,

Лишило те свог имена,

И моћи, и вјере.

 

Блудницом те направило

Скотскијех пожуда,

И крвником небојазним

Божијега суда.

 

У дрило ти жиг на чело

Безакоња сваког,

Да св’јет није доживио

Још Содома таког.

 

Цариграде, Костантина

Вељег престолницо,

Исусове свете вјере

Зв’jездо преходницо:

 

Старе славе и величја

Својега се сјети,

Опрости се гадна кала

И к небу полети;

 

Упри своје бистре очи

У сунце спасења,

Отреси се самртнога

Ноћнога знамења.

 

Буди први град на св’јету:

Бог ти то осуди,

И Рим нови, Цариграде,

Онда збиља буди;

 

Рим поносит својом вјером,

Влашћу, достојанством

Диком, славом, снагом, моћу.

Дивним величанством. –

 

J. Сундечић

На Крфу

 

На Крфу

у октобру 1869.

 

Кан сузо, горка сузо,

И на овај грчки крај,

Гђe c’ под јужним благим небом

Сав природе блиста сјај; -

 

Ал’ гђе туђе господарство

Разтровало сваку груд,

И у грчким синовима

Изм’јенило стару ћуд:

 

Те погледа сваки саде

На тобожњу златну доб,

Јадикујућ што богатој

Англи није и сад роб,

 

Kо Жидови из пустиње

Кад дизaxy љути вaj,

Ц’јенећ да су у Мисиру

Оставили земни рај. —

 

А главари од Морије,

Црн им мозак! црна ум!

Братској мржњи и нескладу

Проваљују широк друм.

 

Себичњаци... држе брата

Ко некакав туђи сој;

Ко да Јонац Еленину

Није присни, није свој. —

 

Они грде у прcима

Доморођа свети жар;

Ови дому и народу

Принашају страшан квар.

 

Они викли робовању,

Тег им јарма посто лак;

Ови сјели на госпоство

Па је ништо прам њих свак.

 

Ах подлости! ах гордости!

Ах неслого! - пуст ви траг!

Ви сте сестре близинице;

Ви сте људству грозан враг....

 

Ви и у мом роду доста

Поджижете љута зла,

Нит му, авај! допуштате

Подигнути главу с тла. –

 

Кани сузо, горка сузо,

И на овај грчки крај,

Гђе спод јужним благим небом

Сав природе блиста сјај;

 

Али срце, који љуби

Слободицу и дом свој;

Мора силно уздахнути

И завапит сјетно: “јој!”

 

Гђе год спази да се не зна

Штоват своје мимо све;

Штоват братац као братац,

Мрзећ оног, тко га тре;

 

Mа нас какве жртве стало,

Тако чуство, ц’јена та:

До слободе сјајна врха

Тек кроз муке стић’ се да. –

 

J. Сундечић

Златни Прaг

 

Златни Прaг

 

Праже, златни Праже

На Влтави бајној,

Столицо пресвјетла

У Чекиjи славној.

 

Венецио славска

С дивних успомена,

Из твојијех златних

И кобних времена.

 

Све у теби блиста;

Свакој твојој ст’јени,

Драги камен једва

Равна се у цјени.

 

А ни сунце жарко

Тако се не зрца,

Ко у синцим твојим

Дар ума и срца,

 

Којим ће те Праже,

Опета позлатит,

И твоју ти сјајност

Првашњу повратит,

 

Коју ти је злобом

Њемца душманина,

Дуго доби густа

Облагала тмина.

 

Од несрећна дана

На Бијелој гори,

Тебе с Ческом туђин

Хтједе да обори;

 

Да прометне племе

Ческо у неплеме;

Да с именом ческим

Ческо утре сјеме.

 

Ал’ му се на празно

Сва хитрост и сила,

Код сивијех ческих

Соколова збиља.

 

Спомен Жижке, Хуса

Спомен Пођебрада,

Жарио је силно

Твоја чеда млада.

 

Она су још жива;

Жив си с њима и ти

и Ческа ће жива

Вазда и в’јек бити.

 

Док у циглом Чеху

И кап крви врије.

Вр’jет ће за те Праже,

И за спас Чехије,

 

Која само може

Бит срећна и јака,

Под заставом чecкor

Лава дворепака. –

 

J. Сундечић

Прерадостном приликом СВЕЧАНОГА КРШТЕЊА Кнежевне Љубице-Зорке Петровића Његош

 

Прерадостном приликом

СВЕЧАНОГА КРШТЕЊА

Кнежевне

Љубице-Зорке Петровића Његош

на дан светога Саве србскога

1865.

 

Слави Србство данас славу

Светитеља народнога,

 Слави светог отца Саву

Бож’јим чудам предивнora;

Слави дивна угодника,

Свог у Бога заступника.

 

Ал’ Србине испењи се

На врхове Црној Гори,

И очима увјери се –

Па свуд казуј, причај, збори:

Како слави славе равне

Није од доби било давне,

 

А над славу на Цетињу

Данас - на дан свеца свога,

Која јекти к мору сињу

С овог бр’jeгa убавога,

Да одјекне к свакој страни

Куд се мајка Слава брани. –

 

Ту се крсти првјеница,

Мило чедо пуно чара,

Прва њежна љубичица

Црногорских господар:

Кез-НИКОЛЕ десна крила

И МИЛЕНЕ узор мила.

 

Кум кумује чеду Тому

Опет једна св’јетла глава,

Кнез МИХАЈИЛ роду свому,

Свому роду — понос, слава:

У наручје чедо прима,

Своје чедо у Њем има;

 

А ЈУЛИЈА сјајног рода,

Срећном чеду нова мати,

За украшај тога года,

Опремила дар богати,

Као залог – залог прави

Своје к чеду Том љубави. –

 

Кликуј даклен сваки брате,

Што с’ род с’ родом ‘вако срађа;

Кад се наше главе јате,

Удес нам се препорађа:

Јер у слоги нашој стоји,

Да будемо у свом своји. –

 

А ти србски свети Саво,

Свој с небеса род назири,

И с Богом га – наша славо –

За гp’jехове старе мири:

Проси правду, милост проси

Да нах помоћ с неба роси! –

 

Проси браћи љубав, слогy,

Из њих живот да им зене;

Пак с’ утеци нашем Богу.

Премилостив да с’ окрене

Оком својих одозгора,

На кнежевска оба Двора!

 

Да Младенцу и Отцима

Свој благослов удијели,

Да се може дуго с Њима

Наш радоват народ ц'jели,

Који из те свезе чека

Својих ранам спасна л’јека! –

 

J. Сундeчић