Тамничарка
(Балата.)
Ој, онамо гдје вечером
С минарета високога:
„Алл-ил-алах“ оџа риче,
Те призивље свеца свога;
И гдје но се горди Стамбол
Над Босфором огледује,
И природа гдје се увјек
Рај-осмјехом осмјехује:
У забити — на камену
Зидине се старе бјеле,
Попут вите у горици
Осамљене древне јеле, —
Ту је њекад кула била:
Сад тамница мрачна то је:
Нити цвјеће ту мирише,
Нити славуј пјесму поје:
Мјесто цвјећа — брштан расте;
Мјесто пјесме – сузе рони,
Сузе рони тамничарка,
Е је љути удес гони...
Па јој суза сузу тјера
Низ блиједо лице оно,
Те овако да нариче
Заупило чедо боно:
„Ој, сузице горке моје:
„Три године да вас лије
„Бједно око, — а још руке
„Да вас сбрише нигдје није!
„Ој, уздаси тешки моји:
„Нико више вас не чује,
„Да се овдје на ме бједну
„Сиротицу, вај! смилује...
„Без уфања ево живим,
„Као цвијет без росице:
„Нити чујем каква гласа,
„Ни далеке гдје пјесмице!...
„Од свакога остављена:
„Већ милости за ме нема,
„Те клонулом овом тјелу
„Гробница се тужна спрема!
„Па вијори кад зазвижде,
„Силни громи кад се оре:
„Весела сам, — е час чекам
„Ове стјене да с’ оборе;
„Под гомилом од камења
„Страшном смрћу да изданем :
„Сузе лити — прса бити,
„Већ једанпут да престанем!
„Ал’ олуја брзо пр’jeђе:
Жарко сунцце опет сине;
„Природа се опет смије;
„Опет славуј пјесме вине:
„И тада ми горке сузе
„Низ блиједо груну лице:
„Е се сјетим родног мјеста,
„Родног цвјећа и травице;
„Уз горицу кад се пењах,
„По простору кад се шетах,
„И румену зору када
„Лаком пјесмом вазда сретах. —
„Ох! тад имах оца, браћу;
„Ал’ падоше сви у боју:
„Од злотвора — ка јунаци
„Домовину бранећ своју ...
„А мајка ми још за рана
„У гробницу тамну леже:
„Те ја тако остах сама,
„Док ми душман запе мреже:
„Што не хтједох да окаљам
„Свету с’јенку злата свога...“
— Ово рече — душу пусти,
И вину се пред свог Бога ...
И сунашце један зрачак
Утиснуло у тамницу:
Ал’ ледену у њој нашло
Тамничарку невољницу! —
У Котору 1879.
Нема коментара:
Постави коментар