Петар Сундечић - Витешка смрт попа Мила Јововића

 

Витешка смрт попа Мила Јововића

(Догађај из црногорско-турскијех бојева 1877. године.)

 

„Dove vai? chi ti chiama

„Lunge dai cari tuoi, . . . .

Leopardi.

ДодијалоЦрногорцу,

Том соколу, узор-борцу:

Гледат гдје му пиште браћа,

Петстољетног испод мача

Азијацког кивног звјера,

Кој и њега стрти смјера;

Те он плано, гусле оставио,

Ханџар трга’, барјак разавио:

Да им худе ланце скрши,

Да им љагу с лица спрши,

Да их свети и избави,

Да их врне мајци Слави.

Ударили соколови

Црногорци зор-лавови:

Многе Турке заробили,

Никшић тврди опколили,

Да сатару, да униште

То звјеринско боравиште,

То страшило раје тужне,

То гнијездо змије кужне;

Која гризе, која мучи,

Која свету вјеру бручи...

Па гле, како сваки светом

Срџбом киши за осветом;

А највише тај поп Миле,

Ког дојише горске виле,

У ком српска крвца врије,

У ком српско срце бије...

Гледа гн’јездо звјера кобна,

А душмана Србу злобна,

Који рају муком мучи,

Б’једом б’једи, свему учи:

На вјешалим душу дават,

Нигдје ништа не имават,

Гледат ђецу да јој гази,

Добра плјени, крсту с плази:

Да не скочи ни запита:

— Гдје је правда?... што је скрита!? —

И за ина дјела многа,

Која вр’јеђу вишњег Бога

Гдје је јунак гњеван тако,

Да не скочи, ма у пако,

Ругајућ се смртној моћи

Опирућ се смјело злоћи?...

Покликнуо, Мило — река’:

„Бре турчине! нека, нека!...

„Знаћеш ко је,

„Знаћеш што је:

„Мујоморац,

„Црногорац;

„Кремен прави,

„Што с’ не страви:

„Твог ршума,

„Ни куршума!...

„А ти сабљо, крви жедна:

„На мејдану буд’ ми врједна;

„Немој лице да м’ окаљаш:

„Но потврди чему ваљаш!...“

— То чим река — поскочио,

Добра хата окрочио:

Припасао к л’јевој страни

Ћорду, да се славно брани;

Да освети браћу своју,

Изгинулу у том боју;

Да угледа даде роду,

Како с’ гине за слободу;

Чим се стара рана свети,

Како с’ мете душман клети:

Па он сино,

Па се вино:

Ој, онамо,

Гдје је само

Моћ злотвору на пут стати,

За дом врлу душу дати...

У турака

Сила јака:

Зрна лете на све стране,

Попу Милу око главе;

А не могу да га ране,

А не могу да г’ устраве...

Јуначина, кад с’ узјари,

За свој живот мало мари,

Нег у ватру смјело ступа,

Нит’ пред иким крок уступа:

Па ма знао ту погинут,

У сто љутих мука ринут. —

Језди Мило, хата јаше,

И о бедри сабљу паше;

Језди соко пут онамо:

Тако, тако!... тамо, тамо!...

Језди, гдје ће крвцу лити:

Ка’ најбољи вјечан бити,

Што на дику своме роду:

Умријеше за слободу,

За крст часни, за правице

Разграбљене немилице . . .

Језди . . .

Ето с’ заустави:

Никшић му се с прjeда стави...

У сред поља гордо стао:

Оло к небу погледао;

Небо гледа, пршти траву:

Оло држи ту заставу:

Дражи ону моћ паклену:

Жали рају уцвјељену,

Свеђ ковану,

Свеђ псовану . . .

Па одјаха... оком плано,

Грлом викно, сабље с мано:

„Ха! ха! Турци! . . Јунак сами

„Понајбољи међу вами:

„Који јаше бјесна хата,

„Кој не штеди ни свог брата,

„Ком у сјечи равна нема:

„Брже џидо нек се спрема,

„Да се ћордам обидемо,

„Крвав мејдан подјелимо;

„Па ком срећа и Бог дадне:

„Нек побједи, ил’ нек падне!

„Нека туре позна борца,

„Нека позна Црногорца:

„Како врши дужност, своју,

„На двобоју

„и у боју! —“

Али турчин ваљда мари:

Свјета образ да поквари?...

У моћи је: — јунак дичан;

У стисци је: — жени сличан. .

Од Мила се устравио,

А од корбе с’ посрамио:

Па натега’ шару пушку,

Да обори снагу мушку,

Гађајући потајнички,

Издајнички:

Посред оног дичног срца,

У којем се храброст зрца . . .

Мјери . . . гађа... пушка цакну,

Па јунака попа смакну :

„Рђе!...“ — једва рјеч изусти,

Паде соко, душу пусти. —

 

***

Аох! Мило, рода дико!

Сивог орла чихта слико!

Ка’ зрцало роду сјајеш;

Красан углед браћи дајеш!

Ти си мртав к земљи пао;

Ал’ ти спомен преостао,

Да с’ поноси Српство с њиме;

Да т’ у зв’језде кује име;

Равиола да ти бјела

Вије в’јенце око чела:

И потомство да ти кити

С ловоровим дичну раку,

Пјевајућ ти дивне пјесме,

Желећих теби земљу лаку. —

 

У Котору 18787.