На развалинама града Солина
Бједни граде ! кад ми на ум пане
Како ти се слава осујети;
„Да не б’јеше никог да т’ освети:
Тешком тугом срце ми се гане.
Из ока ми горка суза кане,
Кад времена видим закон клети:
Нада, живот, па и спомен свети,
Ах, све мора, мора да пропане!
Развалине давне, не плачите;
Над пепелом вашијех гробова
Овај слјепи свијет научите,
Да гдје раскош — млитaвoст ул’jeва.
У срдашца слабијех синова:
Ту пропасти вјечна јама з’јева! —)
Спљет 1879.
Нема коментара:
Постави коментар