Петар Сундечић - Прошња српског момка

 

Прошња српског момка

 

Из предјела оног дивног,

Што га сиње море кружи

А природа сва му миља

Узорита своја пружи:

 

Тебе зовем Талијанко,

Њежни ц’вјете пунан чара:

Што одавна својим красом

Ово моје срце пара!...

 

Ал’ пре знади: — није ово

Талија ти узорита:

Но је ово тврди тимор,

Стјена тврда кршевита...

 

Камен ће ни — јастук бити,

А пећина кућа бјела;

Анџар ће нам ноћу сјати

Изнад нашег хладна чела;

 

Па још често мораћеш ми

Пушке прашит док дан сване:

А уз гусле јаворове,

ВидаВидаћемо љуте ране!...

 

Па кад будеш стећи синка,

Чути ћеш га: „Збогом, мајко!

— Гдје ти каже. — „Идем тамо,

„Гдје ми лежи мој бабајко!...“

 

А бабајко његов — тад ће

Мртав бити без гробнице...

Ал’ што бл’једиш?... што се плашиш,

Моја мила голубице!...

 

„Не! не ћу те, Гојко драги,

„За тог није Тал’jанкиња!...

„То не може поднјет нико,

„Нико на свјет: — до Српкиња!...“

 

У Котору 1. марта 1880.