На Врмцу
Кao opо на Тимору:
На висини ево стојим,
И валове што пода мном
О ст’јене се ломе — бројим.
И крваво сунце гледам
Гдје у сиње тоне море,
И природа гдје му поздрав
До румене шаље зоре! . . .
Па се душа мени топи,
Па ми срце јаче бије:
Од милине, од сладости
Хоће груд ми да пробије!...
Ено тамо Талија се
Са зеленим морем љуби;
А овамо сњежни Ловћен
У облаку с’ црном губи:
Док долином виногради
Пуни грожђа зелене се,
И чопори дивна стада
По пашницим бијеле се! –
Гледам Тал’ју — па ми суза
Из окашца сјетна кане:
Вај! пошто ми њена прошлост
Крадимице на ум пане,
Те се сјетим њезинијех
Светих с’јенка и дивова,
Што сплетоше себи в’јенац
Од бесмртних ловорова...
Ох! што ли их сада нема:
Да им стопе, јој! пољубим,
И пред њима као испред
Полубога да се снубим!...
Гледам Ловћен — па ми српско
Поносније срце бије;
Ћутим да ми српска крвца
По жилама младим врије:
Кад се сјетим те витешке
И крваве наше горе;
Те слободне зв’језде наше
И јуначке српске зоре!
Па још оних дивних дјела,
Што јој синци починише,
И сваки јој камен врућом
Својом крвљу оросише:
Ал’ не даше црном врагу,
Да над њима гордо стане,
И косовске не ‘свећене
Да остану тешке ране!
Та када се сјетим, Боже!
За слободу дивна борца;
Ох! када се сјетим дична
Виловита Црногорца:
Тад се душа мени топи;
Тад ми срце јаче бије:
Од милине, од сладости
Хоће груд ми да пробије! —
У Котору 1879.
Нема коментара:
Постави коментар