Чудан пјесник
Ко је онај што се цио данак
И по сунцу и по киши смуца:
Кажу људи да је жедан, гладан,
Ал’ на врата ничија не куца? . . .
Пркосит је; ником се не клања:
Све исмјева; свакога уједа;
Све би хтио рушит и оборит
По његовој свијет да изгледа.
Многа бједа, многа оскудица
И невоља — туче га и бије:
Ал’ охолит, неће да се јада,
Но претворним смјехом тугу крије.
Још за њеког пророка се каже,
У будућност — велећ — да он чита;
И да неком тајном с неба росом
Себи душу кријепи и пита.
Ха!... ха!... чудна на свијету створа!...
Грдње, псовке освуд га напале;
Ал’ ја не знам зашто? — кад га видим:
Жао ми је тог бједног будале!.
Нема коментара:
Постави коментар